Ђаво од почетка чини грехе и до краја света ће их чинити. А како то чини грехе? Бори се да са собом повуче и човека, да га побуни против Бога, да га придобије и да се он, заједно са њим, мучи у паклу. Јер је он од првога међу анђелима, какав беше некада, постао најгрешније створење Божије. Колико год да сагреши један човек, не може да достигне ни најмањи део преступа које је учинио ђаво. Ђаво се, јер је бивши анђео, брзо премешта по читавој васељени. Стално је у покрету и веома је препреден. Ради неуморно, нема ни радно време, ни нерадне дане. Причињава му невероватну злурадост да делује против човековога спасења. Жели да будемо заједно са њим у паклу, у коме је, иначе, најпре био сам, и прави планове да повуче са собом што више душа у вечни огањ.

Ако вам се деси да чујете – не дао Бог да чујете! – ђаволов говор, то је страшно! Шта све изговара против Бога, то је да задрхти човек који то чује. Сав смисао његовога постојања је да се супротставља Богу, да Га вређа и да покуша да низвргне људе у пакао. Непрестани и вечни су његово богохуљење и његова побуна против Бога. Упркос томе, чак и таквом ђаволу, који је преварио милионе људских душа, ако би икад желео да се покаје – можете ли да замислите колика је љубав и милосрђе Божије? – Господ би опростио и поново би га поставио на оно место у рају, на којем је био раније! Али, ђаво је непокајив.

Дакле, он стално баца људима неки мамац, а ми се пецамо на њега и он нас заробљава. Треба да имамо отворене очи, да пазимо, да се удаљавамо од искушења, да избегавамо његове замке. Да је то учинила Ева, не би се догодило оно што је задесило првостворене и њихове потомке, као и нас, и све људе који ће доћи после нас. Јер плод непослушности увек има несагледиве последице. Никада Ева не би помислила да ће њен преступ да доведе Бога на земљу. Никад не би поверовала да ће њена грешка да отвори чељусти ада.

Слушајући о ђавољим делима и замкама, ми смо спремни да пребацимо сву одговорност на ђавола и да кажемо да је он крив за све. Да ли је, међутим, тако? Ко је крив за грех? Ђаво или ми? Наравно да је крив и ђаво, и никада не треба да заборавимо на његово злодејство. Демонска сила дејствује, у сваком тренутку, у нашем животу. Не треба никада да је потцењујемо, јер је то несумњиво моћна сила, али она је апсолутно немоћна пред Богом. Зато треба да смо будни, да разумемо његова лукавства. Као што каже Апостол Петар: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере (1. Петр. 5, 8).

Не волимо да говоримо о ђаволу, али потребно је да препознајемо његове планове и његове преваре. То је „лукавство“ побожних против лукавства демона. Пошто лукавством покушава да издејствује нашу пропаст, лукавством ћемо и да га одбијемо. Прво што треба да познаје једна војска јесу особине противника: ко је он, колико је спреман, колико је бројан, којим средствима располаже и која од њих користи.

Поставља се следеће питање: Када већ ђаво лукаво планира нашу пропаст и наш пакао, зашто га свемогући Бог није потпуно уништио, да нас не би више узнемиравао? Овде се рађа још једно значајно питање: Да ли је ђаво крив за све што ми чинимо? Управо ово питање поставља Свети Јован Златоусти и наставља: „Када би то било тако, зашто Јов, који беше толико кушан од ђавола, није поклекнуо? Можда ће неко да каже: „Да, Јов није поклекао, али је Адам поклекао.“ Чињенице говоре да тек један побеђује ђавола, а њих стотину трпе пораз. На то ћемо да одговоримо: „Ако ретки људи, макар то био и само један човек, успеју да победе ђавола, тада је свим људима могуће да га победе. Непријатељ, дакле, није непобедив. Уосталом, мали број јунака вреди више од многих који нису јунаци. По Господњој речи: Бољи је један који чини вољу Божију него десетине хиљада преступника.“ Врлина се не мери бројевима. Мали број праведника вреди више од милијарди безбожника. Апостола беше само дванаест, мало квасца, мала копања, мала количина; а ипак цело тесто васељене би од тог квасца ускисељено. Дванаесторица су променила цео свет, дванаесторица су подигла најуспешнију буну“.

Узрочник нашега греха није ђаво. Он само надахњује да се чини зло. Узрочник греха су наш лош избор, наша лењост и равнодушност. А зашто је онда ђаво противник? Зато, јер се без противника не показује вредност подвига. То је веома природно. То је као да имамо – поново говори Јован Златоуст – двојицу такмичара, а обојица имају истог противника. Један такмичар, уместо да се припрема за борбу, предаје се јелу и пићу и гозбама, и потпуно губи своју снагу; постаје слаб. А други вежба и увек је спреман за борбу. И деси се да противник изненада нестане. Коме се његовим нестанком чини неправда – ленштини или увежбаном такмичару? Наравно, ономе који је био припремљен. Он ће да изгуби прилику да се бори и да стекне победнички венац и награду. Разумете ли? Ђаво је тај противник, он је наш супарник, непријатељ. Ако би нестао из нашег живота, не би постојала борба. Сходно томе, не би постојали ни победници ни награде. То је одговор на питање.

Ђаво је, у крајњој линији, користан. Ово изгледа парадоксално. Па ипак то потврђује и Свети Јован Златоусти. Он каже да постоје змије отровнице. Али од тих змија, као што знате, справљају се одређени лекови. Тако је исто и са ђаволом. Змија је, гуја је. Али, ако умеш да му се супротставиш, постаје користан у духовном животу.

Један монах је добро научио да се моли. И питаху га: „Како си научио да се молиш и како си успео да се молиш умом?

Како си доспео у такво стање благодати?“.
А он одговори: „Мој учитељ је био ђаво“. Како необично! „Зар није био Христос?“ „Не. Био је ђаво. Он се борио да ме наведе на грех, а ја сам му се одупирао и борио сам се молитвом, и тако сам научио да се молим, што је један од дарова Духа Светога“.

Ђаво је као џелат. Џелат батином удара осуђеника онолико пута колико му то дозволи судија, а не колико би он то хтео. Тако и нас ђаво удара, али не онолико снажно колико би хтео и не са онолико своје злобе са колико би хтео да нас нападне. Удара нас онолико колико му је то допуштено од Бога, ако смо, наравно, и ми људи Божији. Ако нисмо, онда нас удара без трунке сажаљења, јер смо због нашег немара, нашег неверовања и наше непокајаности већ предати у његове руке. Наша непажња, а не ђаво, јесте узрочник греха.

Ђаво нуди послужење. Ако ми не пожелимо да пробамо оно што је послужено, неће нам се десити никакво зло. Он нас искушава примамљиво, изазивачки. Ако затворимо уши, као некада давно Одисејеви саборци при проласку поред острва Сирена, то значи да нећемо да пробамо грех. Ђаво нам поставља замке. Ако нас не навуче у замку и ако држимо широм отворене очи, неће моћи да нас улови. По Светом Јовану Златоустом, сами смо узрочници греха. Баш ми, јер не пазимо и дозвољавамо да нас ђаво намами у замку.

А доказ тога је упоређивање Адама и Јова. Адама је ђаво кушао само речима. А Јова је кушао и делима. Од Адама и Еве није узео ништа. Само им се обратио, а Јову је одузео све; узео му је богатство – све што је поседовао и још десеторо деце. И поред тога није успео да га сломи. Адам се није одупро ђаволу и он га ухвати у замку, док му се Јов праведни храбро одупро. И овде је најзначајније то што је Адам био насамарен у рају, док је Јов изашао као победник у свету препуном греха.

Грешници смо. А који је то критеријум који потврђује нашу грешност? Постоји један суд и има једно поређење. Наша савест је суд пре будућег суда. Савест је огањ, неугасиви пламен која сагорева нашу унутрашњост, мучење пре вечног мучења. Свети Оци се моле да човек не дође до тога да мучи савест. То је страшна ствар. Може ли да се угаси овај пламен савести? Да. Он се гаси сузама покајања и крвљу Господа нашег Исуса Христа. Савест сваког од нас – и то без изузетка – рањена је и оштећена. Да ли је могуће излечити је? Да. Лечи се она леком који нуди наша прекрасна Православна Црква.

Потребно је прво да познамо ране на сопственој души, да доспемо у благословено стање самопознања, да појмимо ко смо ми, које су наше страсти, слабости, болести, која је наша прошлост и томе слично. Ако бисмо само пренели терет одговорности на ђавола, ништа не бисмо постигли. Уколико, пак, познамо сопствене ране и упорно тражимо одговарајући лек, уз молитву и борбу, достићи ћемо опроштај и отпуштање наших преступа.

Знамо да сваке вечери сви људи који се баве трговином своде рачуне и броје оно што је у каси. Исто тако је и хришћанин дужан да сваке ноћи пре сна сведе рачуне свих својих дела. Ако се не обави духовно свођење рачуна, немар води човека у духовни банкрот. Ако су древни Питагорини ученици свако вече сводили рачуне свог понашања, колико смо тек ми, хришћани, дужни да то чинимо? Наша савест је сведок оптужбе против греховних поступака. Ако хоћемо, свако вече можемо да водимо судски процес против себе. И ако свако вече идемо на суд савести, сигурно ћемо бити оправдани пред Богом, јер ће такав суд да исправи наше понашање.

А када нас савест укори, са сузама прибегавамо исповести, које је бања Божијег благослова. За све што исповеди човек пред Богом, и то покајнички схвати као грех, преко духовника ће добити опроштај. Како велика ствар! Како је велика милост Божија! Немогуће нам је схватити страшно милосрђе Божије, Његову велику милост, Његову богату љубав. Све што отпусти, све што опрости духовник то прашта и Бог. Да ли можете ово да схватите? Међутим, ако угушимо глас своје савести и не послушамо га, доћи ће час када ће да нас на Суду посрамити наши ближњи, који су исправили свој живот и спасли се.

Грешници смо. Ово треба да схватимо и да пожуримо. Да стражимо. Господ љубави и милости чека нас раширених руку, да би нам дао опроштај грехова, да би нам пружио искупљење. Силом и благодаћу Његовом, великога Бога нашега, можемо да се одупремо ђаволу, да се одвојимо од греха и да живимо у слободи деце Божије. Амин.

ИЗВОР: svetosavlje.org