Житије и страдање светог АНДРЕЈА Критског
Свети Андреј има слободу пред Богом и моли се за све нас, предстојећи заједно са светима престолу Господњем.
Подели чланак са другима
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНДРЕЈА КРИТСКОГ
ПРОЂЕ доста времена откако престадоше многобројна жестока гоњења Цркве Христове од стране незнабожних и непобожних царева и кнезова. По престанку гоњења Црква Божија, као на плодоносној земљи, напојена чесном крвљу слугу Божјих, рашири се по свима крајевима земље. И у дому Господњем настаде мир и јединство вере, цветаше побожност, учвршћиваху се у људима добре нарави, извршиваху се заповести Господње, и верни живећи у врлинама напредоваху из силе у силу. Тада ђаво, завидећи томе, стаде тражити нове начине да одврати људе од Христа. И он смисли: да људе одвраћа од Христа, не отворено, него прикривено, вешто под видом ревности по Богу. Зато и изазва иконоборство: да би људи, одбацујући икону Христову, уствари одбацивали самога Христа, јер све што бива икони односи се на онога чији је лик изображен на икони. У том смеру, ненавидник спасења људског ђаво нахушка на гоњење светих икона цара Константина, не оног равноапостолног који просвети свет вером Христовом, него другог, званог Копроним, тојест Поганоимени. А би назван тако зато што при крштењу свом опогани купељ својом погани, а потом к Цркву Христову оскврнави својом безбожном јересју иконоборском. Њега ђаво подстаче, те безумни цар стаде говорити: да хришћанима не приличи клањати се иконама и поштовати их, јер је то незнабожачко идолопоклонство. Безумник није схватао да, ако је нека ствар рђава и штетна по душу, онда је и њена слика рђава и штетна по душу, и треба је забранити; а ако је ствар добра и корисна по душу, онда је и слика дотичне ствари добра и корисна по душу. Незнабожачки богови су зло и штетни по душу, зато је и забрањено поштовати их. Исто тако и слике њихове, изображења њихова су ствар зла и штетна по душу, зато Закон Божји и забрањује поштовати их. Свет је Гоепод Бог наш Исус Христос, свете су и слуге Његове, и веома корисни по душе наше, као што и Давид рече: Мени веома драгоцени бише пријатељи твоји, Боже (Пс. 138, 17). Зато су и изображења, иконе Господа и драгоцених пријатеља Његових – којима Он вели: Ви сте пријатељи моји (Јн. 15, 14) – свете и веома корисне по душе наше, и лш смо дужни поштовати их, знајући да поштовање, указивано иконама, прелази на онога који је изображен на њима.
He схватајући то, безумни и безакони цар Копроним, посла у све крајеве свога царства наређење: да се иконе избаце из домова Господњих, и да се нико не дрзне држати иконе у дому свом. При томе цар прећаше страшним мукама и смрћу овима који се не буцу покорили његовом наређењу. И настаде у Цркви Божјој велика невоља, туга и сета. Многи од верних, бојећи се страшне претње цареве, бегаху и скриваху се: градови опустеше, људи се разбежаше по пустињама; а од оних који остадоше: неки се потчињаваху царевом наређењу и престадоше се клањати светим иконама, а други, чврсто држећи предања Светих Отаца, неустрашиво се супроћаху иконоборцима, и зато их стављаху на разне муке. Сви затвори, тамнице и дубоке јаме беху пуни тада не разбојника, не лопова, не злочинаца, него епископа, свештеника и других побожних људи.
У то време на острву Криту бејаше један благочестив и богобојажљив човек, по имену Андреј. Он се беше одрекао света и славе његове и презрео све радости света: и узевши крст свој он иђаше тесним путем који води к небу, и многе привођаше таквом богоугодном животу. Чувши да у Цариграду безакони Копроним, ради новог јеретичког богохулног иконоборачког учења, држи по затворима многе свете, Андреј се распали ревношћу вере и љубави ка Христу и отпутова у Цариград. Тамо он, ничега се не бојећи, јуначки и веома неустрашиво поучаваше народ отворено да се не да завести царевим речима и јеретичким учењем. Оне пак који беху чврсти у вери Андреј сокољаше и подстицаше на истинско исповедање вере и трпљење мука.
Када Андреј виде како исповеднике Христове због поштовања светих икона иконоборци, по царевом наређењу, неке љуто бију жилама, неке огњем жегу, некима очи ваде, некима руке и ноге одсецају – би веома потресен. И не могући то више подносити Андреј хитно оде к цркви светог мученика Маманта, где се у то време налазио цар са мноштвом својих велможа и дворјана. И прогуравши се кроз силан свет у цркви он дође до самога цара, неустрашиво стаде пред њега, и громким гласом викну: Зашто се ти, царе, називаш хришћанин и слуга Христов, a иконе Христове газиш и многа зла слугама Његовим чиниш?
Андреј хтеде да продужи реч своју, али цар нареди да га ухвате. И слуге одмах полетеше на Андреја, и једни га ухватише за главу, други за руке, а трећи за рамена и одећу, и бацивши га на земљу, они га стадоше тући, по земљи вући и ногама газити. Цар пак, желећи да се покаже тобож милосрдан, нареди да престану тући Андреја; и изишавши из цркве, дозва га к себи, и стаде сам говорити с њим. Откуда теби, упита га цар, толика смелост, те си бестидно дошао да ме у лице грдиш? Је ли то из безумља, или са неким планом? Или ради тога, да би постао познат мени? – Андреј одговори: Ја ово чиним не из безумља, нити са неким планом, нити из какве сујетне славе да бих постао познат теби, јер све то што ти имаш у свету, ја презирем као ништарију и сматрам као дим. Него ја чух за твоје пагубно учење, којим ти одричеш поштовање светих икона, и гониш православну Цркву Божију. Због тога, ревност за дом Божји поједе ме (ср. Пс. 68. 10), и ја дођох овде издалека, да или усаветујем тебе или умрем за Христа мог. И када је Он, Господ мој, умро за мене, онда ја, лик Његов, нисам ли дужан умрети за лик Његов = за икону Његову? – Цар на то рече Андреју: Какво је то беснило и безумље ваше одавати славу бесмртнога Бога дрвету, бојама, камењу, и не послушати оно што је Бог наредио преко Мојсија, не градити себи лика ни слике? Откуда у вас расте то безумље, да се ви тако очигледној истини противите, и сами себе гурате у погибао? Веруј ми, ја ћу тебе мучити не због истине, не због Христа, него због твоје бестидне смелости и противљења.
Свети Андреј, не могући трпети такву хулу, рече: Проклета главо, зар не страда за Христа онај који страда за његове иконе? Зар срамота коју наносиш икони, не прелази на Онога чији је лик на њој? Зашто ви оне који срамоте и ниподаштавају ваше царске слике и статуе сурово кажњавате смрћу? Ви који сте прах, данас постојите а сутра ће вас нестати, ипак, желите да вам се преко ваших слика одаје поштовање. А много је већи грех посегнути на слику Христову = на икону Христову, јер срамота нанесена икони Христовој јесте срамоћење самога Христа, чији је лик на икони изображен.
И када свети Андреј хтеде да објасни, да је Бог преко Мојсија заповедио не градити слике ни ликове које би људи сматрали као богове, цар му не даде да више говори, и рече: Када се цареви гњеве због својих слика, онда се они далеко више гњеве када их неко грди у лице.
И одмах нареди цар да обнаже светог Андреја и бију без милости. А када светитељ јуначки отрпе то бијење, цар га стаде ласкавим речима наговарати да се повинује његовом злочестивом наређењу. А свети Андреј, подигавши очи к небу, рече: He дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог у светој икони Његовој. Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш.
Тада цар нареди да Андреја поново немилосрдно бију, те се крвљу његовом земља обагри. А неки од присутних, да би се додворили цару, стадоше се камењем бацати на Андреја, и разбише му уста камењем, и ребра поломише. Најзад, после многих мучења светитељ би бачен у тамницу. Ту он проведе неко време, и учвршћиваше у побожности верне који му долажаху.
Потом цар нареди да Андреја изведу из тамнице и опет муче на исти начин као и пре. И док преподобног исповедника тако мучаху, тело му се распадаше и дробљаше. Најзад, везавши га за ноге, они га кроз град вуцијаху по земљи ка месту где злочинце кажњавају смртном казном, да би и њега тамо погубили, по наређењу мучитеља. А када тако светитеља вуцијаху преко пијаце, један јеретик, по закимању трговац рибом, дознавши због чега муче светитеља, нахушкан ђаволом, дохвати секиру и пресече мученику ногу, и тиме прекрати многострадални пут светог мучеиика, јер од тога мученик одмах издахну.
Тело свето!1. Андреја би бачено у провалију међу лешеве злочинаца, и лежаше тамо преко дванаест недеља. По Божијем пак наређењу тамо стадоше са разних страна долазити ђавоимани: они изнесоше из провалије и исред лешева тело светог Андреја и погребоше га на свештеном месту, и тог часа, као награду за то, добише исцељење. И на гробу светог Андреја, молитвама његовим многи болесници добијаху исцељење: јер свети Андреј има слободу пред Богом и моли се за све нас, предстојећи заједно са светима престолу Господњем вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ
МАРТЕ,
мајке светог Симеона Дивногорца
Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила од пророчице Ане.
Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје!
Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево.
Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина.
Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу, Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: „Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити.“
Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. – Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу.
Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја.
То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. – Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове.
Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! – Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог!
Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! – А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. – На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. – Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. – При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију.
Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом.
После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? – А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. – Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? – Не знам, Госпођо! одговори Марта. – Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? – Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. – После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? – При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. – Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).
Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа.
О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: „Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости“. Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила.
Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: „Каква је корист од додира к мртвоме телу?’ – И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније.
Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: „Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни.“ – Рекавши то, она постаде невидљива.
Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке.
А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. – Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја.
После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. – Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. – Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није.
По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: „Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу.“ Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер – честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога!
Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге – благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу.
Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ДОНАТА, епископа Либије
Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА,
епископа Киринејског
Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана у граду Киринеји, у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310. године. Утом и голуб излете из тамнице.
Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га.
Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: „То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна“. Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре.
После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА
Овај свети мученик (или по некима свештеномученик) пострада за Господа Христа мачем посечен.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА, ТЕОДОТИЈЕ и ДОЛИНДУХА, и са њима
ДИОМИДА, ЕВЛАМПИЈА и АСКЛИПИАДА
Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.
СПОМЕН СВЕТИХ ЖЕНА МУЧЕНИЦА
КИПРИЛЕ, АРОЕ и ЛУКИЈЕ,
пострадалих са Св. Теодором Киринејским.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА II
Пострадао за Христа мачем посечен.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МЕНИГНОСА
У миру се упокојио у Господу своме.
СПОМЕН СВЕТЕ
АСКЛИПИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ
У миру се преставила.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МИХАИЛА ХОНИЈАТА,
архиепископа Атинског
Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским.
ИЗВОР: svetosavlje.org
Житије и страдање светог АНДРЕЈА Критског
Свети Андреј има слободу пред Богом и моли се за све нас, предстојећи заједно са светима престолу Господњем.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНДРЕЈА КРИТСКОГ
ПРОЂЕ доста времена откако престадоше многобројна жестока гоњења Цркве Христове од стране незнабожних и непобожних царева и кнезова. По престанку гоњења Црква Божија, као на плодоносној земљи, напојена чесном крвљу слугу Божјих, рашири се по свима крајевима земље. И у дому Господњем настаде мир и јединство вере, цветаше побожност, учвршћиваху се у људима добре нарави, извршиваху се заповести Господње, и верни живећи у врлинама напредоваху из силе у силу. Тада ђаво, завидећи томе, стаде тражити нове начине да одврати људе од Христа. И он смисли: да људе одвраћа од Христа, не отворено, него прикривено, вешто под видом ревности по Богу. Зато и изазва иконоборство: да би људи, одбацујући икону Христову, уствари одбацивали самога Христа, јер све што бива икони односи се на онога чији је лик изображен на икони. У том смеру, ненавидник спасења људског ђаво нахушка на гоњење светих икона цара Константина, не оног равноапостолног који просвети свет вером Христовом, него другог, званог Копроним, тојест Поганоимени. А би назван тако зато што при крштењу свом опогани купељ својом погани, а потом к Цркву Христову оскврнави својом безбожном јересју иконоборском. Њега ђаво подстаче, те безумни цар стаде говорити: да хришћанима не приличи клањати се иконама и поштовати их, јер је то незнабожачко идолопоклонство. Безумник није схватао да, ако је нека ствар рђава и штетна по душу, онда је и њена слика рђава и штетна по душу, и треба је забранити; а ако је ствар добра и корисна по душу, онда је и слика дотичне ствари добра и корисна по душу. Незнабожачки богови су зло и штетни по душу, зато је и забрањено поштовати их. Исто тако и слике њихове, изображења њихова су ствар зла и штетна по душу, зато Закон Божји и забрањује поштовати их. Свет је Гоепод Бог наш Исус Христос, свете су и слуге Његове, и веома корисни по душе наше, као што и Давид рече: Мени веома драгоцени бише пријатељи твоји, Боже (Пс. 138, 17). Зато су и изображења, иконе Господа и драгоцених пријатеља Његових – којима Он вели: Ви сте пријатељи моји (Јн. 15, 14) – свете и веома корисне по душе наше, и лш смо дужни поштовати их, знајући да поштовање, указивано иконама, прелази на онога који је изображен на њима.
He схватајући то, безумни и безакони цар Копроним, посла у све крајеве свога царства наређење: да се иконе избаце из домова Господњих, и да се нико не дрзне држати иконе у дому свом. При томе цар прећаше страшним мукама и смрћу овима који се не буцу покорили његовом наређењу. И настаде у Цркви Божјој велика невоља, туга и сета. Многи од верних, бојећи се страшне претње цареве, бегаху и скриваху се: градови опустеше, људи се разбежаше по пустињама; а од оних који остадоше: неки се потчињаваху царевом наређењу и престадоше се клањати светим иконама, а други, чврсто држећи предања Светих Отаца, неустрашиво се супроћаху иконоборцима, и зато их стављаху на разне муке. Сви затвори, тамнице и дубоке јаме беху пуни тада не разбојника, не лопова, не злочинаца, него епископа, свештеника и других побожних људи.
У то време на острву Криту бејаше један благочестив и богобојажљив човек, по имену Андреј. Он се беше одрекао света и славе његове и презрео све радости света: и узевши крст свој он иђаше тесним путем који води к небу, и многе привођаше таквом богоугодном животу. Чувши да у Цариграду безакони Копроним, ради новог јеретичког богохулног иконоборачког учења, држи по затворима многе свете, Андреј се распали ревношћу вере и љубави ка Христу и отпутова у Цариград. Тамо он, ничега се не бојећи, јуначки и веома неустрашиво поучаваше народ отворено да се не да завести царевим речима и јеретичким учењем. Оне пак који беху чврсти у вери Андреј сокољаше и подстицаше на истинско исповедање вере и трпљење мука.
Када Андреј виде како исповеднике Христове због поштовања светих икона иконоборци, по царевом наређењу, неке љуто бију жилама, неке огњем жегу, некима очи ваде, некима руке и ноге одсецају – би веома потресен. И не могући то више подносити Андреј хитно оде к цркви светог мученика Маманта, где се у то време налазио цар са мноштвом својих велможа и дворјана. И прогуравши се кроз силан свет у цркви он дође до самога цара, неустрашиво стаде пред њега, и громким гласом викну: Зашто се ти, царе, називаш хришћанин и слуга Христов, a иконе Христове газиш и многа зла слугама Његовим чиниш?
Андреј хтеде да продужи реч своју, али цар нареди да га ухвате. И слуге одмах полетеше на Андреја, и једни га ухватише за главу, други за руке, а трећи за рамена и одећу, и бацивши га на земљу, они га стадоше тући, по земљи вући и ногама газити. Цар пак, желећи да се покаже тобож милосрдан, нареди да престану тући Андреја; и изишавши из цркве, дозва га к себи, и стаде сам говорити с њим. Откуда теби, упита га цар, толика смелост, те си бестидно дошао да ме у лице грдиш? Је ли то из безумља, или са неким планом? Или ради тога, да би постао познат мени? – Андреј одговори: Ја ово чиним не из безумља, нити са неким планом, нити из какве сујетне славе да бих постао познат теби, јер све то што ти имаш у свету, ја презирем као ништарију и сматрам као дим. Него ја чух за твоје пагубно учење, којим ти одричеш поштовање светих икона, и гониш православну Цркву Божију. Због тога, ревност за дом Божји поједе ме (ср. Пс. 68. 10), и ја дођох овде издалека, да или усаветујем тебе или умрем за Христа мог. И када је Он, Господ мој, умро за мене, онда ја, лик Његов, нисам ли дужан умрети за лик Његов = за икону Његову? – Цар на то рече Андреју: Какво је то беснило и безумље ваше одавати славу бесмртнога Бога дрвету, бојама, камењу, и не послушати оно што је Бог наредио преко Мојсија, не градити себи лика ни слике? Откуда у вас расте то безумље, да се ви тако очигледној истини противите, и сами себе гурате у погибао? Веруј ми, ја ћу тебе мучити не због истине, не због Христа, него због твоје бестидне смелости и противљења.
Свети Андреј, не могући трпети такву хулу, рече: Проклета главо, зар не страда за Христа онај који страда за његове иконе? Зар срамота коју наносиш икони, не прелази на Онога чији је лик на њој? Зашто ви оне који срамоте и ниподаштавају ваше царске слике и статуе сурово кажњавате смрћу? Ви који сте прах, данас постојите а сутра ће вас нестати, ипак, желите да вам се преко ваших слика одаје поштовање. А много је већи грех посегнути на слику Христову = на икону Христову, јер срамота нанесена икони Христовој јесте срамоћење самога Христа, чији је лик на икони изображен.
И када свети Андреј хтеде да објасни, да је Бог преко Мојсија заповедио не градити слике ни ликове које би људи сматрали као богове, цар му не даде да више говори, и рече: Када се цареви гњеве због својих слика, онда се они далеко више гњеве када их неко грди у лице.
И одмах нареди цар да обнаже светог Андреја и бију без милости. А када светитељ јуначки отрпе то бијење, цар га стаде ласкавим речима наговарати да се повинује његовом злочестивом наређењу. А свети Андреј, подигавши очи к небу, рече: He дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог у светој икони Његовој. Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш.
Тада цар нареди да Андреја поново немилосрдно бију, те се крвљу његовом земља обагри. А неки од присутних, да би се додворили цару, стадоше се камењем бацати на Андреја, и разбише му уста камењем, и ребра поломише. Најзад, после многих мучења светитељ би бачен у тамницу. Ту он проведе неко време, и учвршћиваше у побожности верне који му долажаху.
Потом цар нареди да Андреја изведу из тамнице и опет муче на исти начин као и пре. И док преподобног исповедника тако мучаху, тело му се распадаше и дробљаше. Најзад, везавши га за ноге, они га кроз град вуцијаху по земљи ка месту где злочинце кажњавају смртном казном, да би и њега тамо погубили, по наређењу мучитеља. А када тако светитеља вуцијаху преко пијаце, један јеретик, по закимању трговац рибом, дознавши због чега муче светитеља, нахушкан ђаволом, дохвати секиру и пресече мученику ногу, и тиме прекрати многострадални пут светог мучеиика, јер од тога мученик одмах издахну.
Тело свето!1. Андреја би бачено у провалију међу лешеве злочинаца, и лежаше тамо преко дванаест недеља. По Божијем пак наређењу тамо стадоше са разних страна долазити ђавоимани: они изнесоше из провалије и исред лешева тело светог Андреја и погребоше га на свештеном месту, и тог часа, као награду за то, добише исцељење. И на гробу светог Андреја, молитвама његовим многи болесници добијаху исцељење: јер свети Андреј има слободу пред Богом и моли се за све нас, предстојећи заједно са светима престолу Господњем вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ
МАРТЕ,
мајке светог Симеона Дивногорца
Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила од пророчице Ане.
Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје!
Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево.
Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина.
Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу, Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: „Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити.“
Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. – Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу.
Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја.
То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. – Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове.
Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! – Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог!
Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! – А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. – На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. – Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. – При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију.
Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом.
После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? – А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. – Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? – Не знам, Госпођо! одговори Марта. – Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? – Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. – После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? – При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. – Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).
Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа.
О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: „Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости“. Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила.
Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: „Каква је корист од додира к мртвоме телу?’ – И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније.
Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: „Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни.“ – Рекавши то, она постаде невидљива.
Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке.
А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. – Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја.
После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. – Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. – Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није.
По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: „Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу.“ Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер – честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога!
Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге – благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу.
Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ДОНАТА, епископа Либије
Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА,
епископа Киринејског
Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана у граду Киринеји, у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310. године. Утом и голуб излете из тамнице.
Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га.
Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: „То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна“. Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре.
После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА
Овај свети мученик (или по некима свештеномученик) пострада за Господа Христа мачем посечен.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА, ТЕОДОТИЈЕ и ДОЛИНДУХА, и са њима
ДИОМИДА, ЕВЛАМПИЈА и АСКЛИПИАДА
Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.
СПОМЕН СВЕТИХ ЖЕНА МУЧЕНИЦА
КИПРИЛЕ, АРОЕ и ЛУКИЈЕ,
пострадалих са Св. Теодором Киринејским.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА II
Пострадао за Христа мачем посечен.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МЕНИГНОСА
У миру се упокојио у Господу своме.
СПОМЕН СВЕТЕ
АСКЛИПИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ
У миру се преставила.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МИХАИЛА ХОНИЈАТА,
архиепископа Атинског
Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским.
ИЗВОР: svetosavlje.org
