АВА ДОРОТЕЈ / ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

О смирењу

1. По благости својој, Бог је дао свете заповести. Ако пожелимо, чувањем заповести ми опет можемо да се очистимо не само од грехова наших, него и од самих страсти. Јер, једно су страсти, а друго греси. Страсти су: јарост, таштина, сластољубље, мржња, зла похота и томе слично. А греси су сама дејства страсти, тј. када их неко чини на делу, када телом чини дела на која га наводе страсти. Јер, заиста је могуће да [човек] има страсти, а да их не врши [на делу].

2. Намера [Старог] закона је била да нас научи да не чинимо оно од чега сами не желимо да пострадамо. Заустављао нас је од чињења зла страхом да и сами не бисмо пострадали. Оно што се сада [у Новом Завету] тражи, као што сам рекао, јесте да изгонимо саму мржњу, само сластољубље, само славољубље и остале страсти.

3. Чујте шта говори сам Господ наш: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт.11,29). Ето, овде нам је укратко, у једној речи, показао корен и узрок свих зала, и лек од њих, тј. узрок свих блага. Показао је да нас је узношење оборило и да ћемо бити помиловани само због оног што је супротно, тј. због смиреноумља… Јер, због чега смо упали у сву ову беду? Зар не због гордости наше? Зар не због безумља нашег? Зар не због тога што следимо своју злу вољу? Зар не због тога што се држимо горке [само]воље наше? Због чега другог? Зар човек није створен за сваку сладост, за сваку радост, за сваки покој, за сваку славу? Зар није био у рају? Било му је речено: „Не чини то“, а он је [баш] то учинио. Видиш ли гордост? Видиш ли тврдоглавост? Видиш ли непокорност? И после тога, видећи такву бестидност, Бог говори: „Он је луда. Он не уме да се радује. Ако не окуси рђаве дане, отићи ће [још] даље и потпуно ће пропасти. Јер, ако се не научи шта је жалост, неће сазнати ни шта је покој“. Тада му је дао оно што је заслужио и изгнао га из раја. И [човек] је био предан своме сопственом самољубљу и сопственој вољи, да би му поломили кости његове, да би се научио да се не ослања на самог себе, него на заповести Божије, да би га мучење непослушности поучило покоју послушности, као што је казано код пророка: И твоје ће те одметање научити (Јер.2,19). Ипак, благост Божија, као што сам много пута рекао, није превидела своје саздање, него га опет подстиче, опет га призива: Ходите к мени који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11.28)

4. Ава Марко је рекао: „Без скрушености срца није могуће избавити се од зла и уопште стећи врлину“. И тако, кроз скрушеност срца човек прихвата заповести, избавља се од зла, стиче врлине, да би, најзад, ушао у свој покој.

5. Било је неких богољубивих људи који су, после светог крштења, не само пресекли деловање страсти, већ зажелели да победе и саме страсти и да постану бестрасни. Такви су били свети Антоније и Пахомије и остали богоносни оци. Они су имали намеру да се очисте, како каже апостол, од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1)… Они су схватили да не могу лако да чине врлине све док се налазе у свету. Стога измислише за себе стран живот, неко чудно понашање – речју, монашки живот, и почеше да беже од света и да живе у пустињама, постећи се, лежећи на земљи, бдијући и злопатећи се на разне начине, потпуно се одрекавши отаџбине и сродника, новца и имања.

6. И не само да су сачували заповести, него су и дарове принели Богу. А објаснићу вам како. Заповести Христове су дане свим Хришћанима, и пред сваким Хришћанином је да их испуњава. Оне су, да тако кажем, данак који се мора дати цару… Али, има у свету великих и светлих људи који не само да цару дају данак, него му и дарове приносе. Такви се удостојавају великих почасти, великих поклона и достојанстава. Тако и оци не само што су очували заповести, него су и дарове принели Богу. А дарови су девственост и нестицање. То нису заповести већ дарови… Он није рекао: Продај све што имаш као заповест, већ као савет. Јер, речи ако хоћеш, нису речи онога који заповеда, већ оног који саветује.

7. Оци су себи разапели свет. А подвизавали су се да и себе разапну свету, као што каже апостол: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14)… Свет се разапиње човеку када се човек одриче од света – уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину. Тада се свет њему разапиње… А он се разапиње свету кад се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и против својих прохтева, и када умртви своје страсти. Тада се и он сам разапиње свету, удостојавајући се да каже са апостолом: Мени се разапе свет и ја свету.
8. Оци су се, како смо казали, разапевши себи свет, старали да подвизима и себе разапну свету. А ми мислимо да смо разапели себи свет ако смо га оставили и дошли у манастир, и нећемо да се разапнемо свету. Ми још имамо његове насладе, још имамо његова пристрашћа, имамо пристрашће према његовој слави, према јелима, одећи… Ипак, не би требало да тако чинимо. Напротив, као што смо одбацили свет и његове ствари, тако смо дужни да одбацимо и само пристрашће према стварима.

9. Оставили смо свет, оставимо и његове пристрасности. Јер, пристрашћа нас, како сам рекао, макар и према нечем ситном и ништавном и недостојном било каквог говора, поново привезују за свет, премда ми то и не схватамо… Ако хоћемо да се савршено одрекнемо и ослободимо [света], научимо се да одсецамо своје прохтеве. Тако ћемо, мало по мало напредовати уз помоћ Божију, и доспети до беспристрасности. Људима ништа не доноси такву корист као одсецање своје воље. И заиста, од те ствари се напредује готово више неголи од било које [друге] врлине. Човек који иде путем и нађе краћи пролаз, уштедеће већи део пута уколико настави њиме. Тако је и са оним који иде путем одсецања своје воље. Јер, одсецањем своје воље стиче се беспристрасност, од чега се, уз помоћ Божију долази до савршеног бестрашћа. Тако се може за кратак период одсећи десет прохтева. Рећи ћу вам како то. Неко изиђе да мало прошета. Уколико угледа нешто, помисао му каже: „Посмотри тамо“. А он одговара помисли: „Заиста, нећу да погледам“, и одсецајући своју вољу не гледа. Или опет, сусреће неке који разговарају и помисао му говори: „Кажи и ти ту реч“, а он одсеца своју вољу и не говори. Или, опет му помисао каже: „Иди, питај кувара шта кува“, а он не оде и одсеца своју вољу. Он види нешто и помисао му говори: „Питај ко је то донео“, а он одсеца своју вољу и не пита. И тако стално одсецајући [своју вољу], он стиче навику у одсецању. Почињући од малог, он достиже дотле да је и у великом одсеца, и то са спокојством. Најзад, долази до тога да уопште нема своје воље. Што год да се деси, он је спокојан, баш као да је све по његовом. Тако се показује да се увек врши његова воља, иако он сам неће да врши своју вољу. Пошто нема ништа своје, све што се дешава бива његово. На тај начин испада, као што смо рекли, да нема пристрасности, а од беспристрасности се, као што сам рекао, долази до бестрашћа.