Свети СЕРАФИМ Саровски - О пажњи према себи самом
Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима.
Подели чланак са другима
O ПАЖЊИ ПРЕМА СЕБИ САМОМЕ
Ко ходи путем духовне пажње, не треба да верује своме срцу него је дужан да дејства свога срца и живот свој проверава – јесу ли му у складу са законом Божијим и са стварним животом подвижника, који су кроз тај подвиг пролазили.
Тако се лакше можемо и од лукавога избавити и истину јасније видети.
Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима.
Стојећи на висини духовног сазрцања, он гледа чистим оком на противне силе које прилазе и нападају душу његову, по речи Псалмопесника:
„И на непријатеље моје погледа око моје“ (Пс. 53, 9). Од ока његовог није скривен ђаво који „као лав риче кога ће да прождере“ (1. Петр. 5, 8),
као ни они што напињу лук свој да „устреле у мраку праве срцем“ (Пс. 10, 2).
Због тога такав човек сходно учењу божанственог Павла, узима „свеоружје Божије да узмогне одупрети се у дан зли“ (Ефес. 6, 13), и тим оружјем, које садејствује благодати Божијој, одбија видљиве нападе и побеђује невидљиве ратнике.
Ко ходи овим путем, не треба да се осврће на узгредне гласине од којих глава може да се напуни бескорисним и сујетним помислима и успоменама, а треба да буде према себи духовно пажљив. На том путу нарочито је потребно не гледати на туђа дела, не мислити и не говорити о њима, по Псалмопеснику:
„Не причају уста моја о делима људским“ (Пс. 16, 4).
Треба молити Господа:
„И од тајних (грехова) мојих очисти ме и од туђина поштеди слугу свога.“ (Пс. 18, 13; 14)
Човек треба да особиту пажњу посвећује почетку и крају свога живота, а према средњем раздобљу животном, у коме доживљава среће и несреће, треба да буде равнодушан.
Да бисмо сачували пажњу потребно је да се повучемо у себе, по речи Господњој.
„И никога на путу не поздрављајте“ (Лк. 10, 4), тј. да без нужде не говоримо сем ако неко такорећи јури за нама да би чуо нешто корисно.
Старцима и браћи коју сусрећеш, изражавај поштовање поклонима до земље, држећи очи свагда затворене.
ИЗВОР: © Svetosavlje.org
Свети СЕРАФИМ Саровски - О пажњи према себи самом
Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима.
O ПАЖЊИ ПРЕМА СЕБИ САМОМЕ
Ко ходи путем духовне пажње, не треба да верује своме срцу него је дужан да дејства свога срца и живот свој проверава – јесу ли му у складу са законом Божијим и са стварним животом подвижника, који су кроз тај подвиг пролазили.
Тако се лакше можемо и од лукавога избавити и истину јасније видети.
Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима.
Стојећи на висини духовног сазрцања, он гледа чистим оком на противне силе које прилазе и нападају душу његову, по речи Псалмопесника:
„И на непријатеље моје погледа око моје“ (Пс. 53, 9). Од ока његовог није скривен ђаво који „као лав риче кога ће да прождере“ (1. Петр. 5, 8),
као ни они што напињу лук свој да „устреле у мраку праве срцем“ (Пс. 10, 2).
Због тога такав човек сходно учењу божанственог Павла, узима „свеоружје Божије да узмогне одупрети се у дан зли“ (Ефес. 6, 13), и тим оружјем, које садејствује благодати Божијој, одбија видљиве нападе и побеђује невидљиве ратнике.
Ко ходи овим путем, не треба да се осврће на узгредне гласине од којих глава може да се напуни бескорисним и сујетним помислима и успоменама, а треба да буде према себи духовно пажљив. На том путу нарочито је потребно не гледати на туђа дела, не мислити и не говорити о њима, по Псалмопеснику:
„Не причају уста моја о делима људским“ (Пс. 16, 4).
Треба молити Господа:
„И од тајних (грехова) мојих очисти ме и од туђина поштеди слугу свога.“ (Пс. 18, 13; 14)
Човек треба да особиту пажњу посвећује почетку и крају свога живота, а према средњем раздобљу животном, у коме доживљава среће и несреће, треба да буде равнодушан.
Да бисмо сачували пажњу потребно је да се повучемо у себе, по речи Господњој.
„И никога на путу не поздрављајте“ (Лк. 10, 4), тј. да без нужде не говоримо сем ако неко такорећи јури за нама да би чуо нешто корисно.
Старцима и браћи коју сусрећеш, изражавај поштовање поклонима до земље, држећи очи свагда затворене.
ИЗВОР: © Svetosavlje.org
