ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА ЗАТВОРНИКА и братанице му МАРИЈЕ

БЛАЖЕНИ Аврамије беше син побожних родитеља. Од ране младости своје он с љубављу посећиваше цркву и с радошћу слушаше реч Божију и поучаваше се у њој. Волећи га веома, родитељи га тераху да ступи. у брак. Али он спочетка одбијаше; но затим, на непрекидно и силно наваљивање њихово он их, и против воље своје, послуша. Међутим, у седми дан после свадбе, када Аврамије сеђаше са невестом својом у ложници, изненада сину као светлост благодат Божја у срцу његовом, и он, никоме не рекавши ништа, тајно напусти кућу своју. Руковођен Богом, он изиђе из града и на два потркалишта даљине обрете празну кућицу, настани се у њој радосна срца, и прионувши своме спасењу слављаше Бога. Међутим родитељи његови са сродницима силно туговаху за њим и тражаху га свуда. И по истеку седамдесет дана они га нађоше у келији где се моли Богу, и веома се зачудише. А блажени им рече: He чудите се, него прославите човекољупца Бога који ме избави од ништавног света; и молите Господа за мене, да до краја носим благи јарам којега ме Он удостоји; и оставите ме да из љубави к Богу живим овде у молитвеном самовању и тиховању и навикнем творити свету вољу Његову. – Родитељи, видевши непоколебљиву одлуку сина свог, рекоше: амин.

Блажени Аврамије замоли родитеље да га не узнемиравају својим посетама, па закључавши врата, остави мало прозорче кроз које примаше храну. И живљаше служећи Богу. И мисао блаженога просвети се благодаћу, и он напредоваше у врлинском животу, у великом уздржању, и смирености и целомудрију и љубави. И глас о њему пронесе се свуда; и сви који чуше долажаху да га виде и чују, јер се њему даде реч мудрости, разума и утехе.

Десет година после одласка блаженог Аврамија од куће умреше му родитељи и оставише му велико имање. Аврамије пак, не желећи да остави своју молитву и молитвено тиховање, замоли једног пријатеља да сво његово имање разда сиромасима. Поступивши тако он остаде без бриге: јер главна брига блаженога бејаше да му се ум не прилепи за земаљске ствари, и због тога он ништа не имађаше на земљи осим једне хаљине, власенице, крчага из кога је јео или пио, и рогоже на којој је спавао. И за све године свога иноковања он не промени своје правило, а проведе у монаштву педесет година са великим усрђем и љубављу к Богу.
Међу селима у околини града бејаше једно веома велико село, у коме сви, од малог до великог, беху незнабошци, и не налажаше се нико који би их могао обратити к Богу. И многи презвитери и ђакони, које је епископ те епархије слао тамо, не одвратише их од идолопоклоничке заблуде, јер они не могаху подносити тешкоће и муке које су им ови приређивали. А и многи монаси покушаваху не једном да обрате ове незнабошце, али не успевајући у томе они их напуштаху. Но једном приликом епископ, разговарајући са својим клирицима, сети се блаженог Аврамија и рече: у своме животу ја не видех таког човека, као Аврамија, савршеног у сваком делу добром и богоугодном. – Клирици му одговорише: Да, владико, он је слуга Божји и инок савршени. – Епископ им на то рече: Хоћу да га поставим за свештеника у оном незнабожачком селу, јер ће својим трпљењем и љубављу бити у стању орасположити срца њихова к себи и обратити их к Богу.

И одмах се епископ са клиром упути к блаженом Аврамију. Када дођоше код њега и поздравише се, епископ стаде говорити блаженоме о том незнабожачком селу, и мољаше га да иде тамо. Чувши то, Аврамије се веома ожалости и рече епископу: Опрости ми, свети оче, и остави ме да овде оплакујем грехе сво је, јер сам слаб и неподесан за тај посао. – Епископ му на то рече: Силом благодати Божије ти ћеш моћи извршити то; не лењи се за добро послушање. – Блажени одговори: Молим твоју светост, остави мене ништавна да оплакујем безакоња своја. – Епископ му рече: Ето, ти си оставио свет, и омрзнуо си све што је у свету, распео си себе, и извршио си све заповести Божје, али послушности немаш. – Чувши то, Аврамије горко заплака и рече: Ко сам ја? Смрдљива псина. И какав је мој живот, те ти такво мишљење имаш о мени? – Епископ одговори: Боравећи овде, ти спасаваш себе једнога, а тамо, уз помоћ благодати

Божје, ти ћеш спасти и обратити ка Господу многе. – Тада блажени плачући рече: Нека буце воља Божија! Послушности ради идем.
Тада епископ, извевши га из келије, уведе га у град, рукоположи га, и с великом радошћу посла га заједно са клиром у споменуто село. Путем блажени Аврамије се овако мољаше Богу: Благи Човекољупче, Ти видиш немоћ моју; пошљи ми у по моћ благодат Твоју, да се прослави пресвето име Твоје. – Дошавши у село и угледавши људе, овладане демонском обманом, где служе идолима, Аврамије јецајући плака горко. И подигавши очи своје к небу, рече: Једини без греха, Боже, не презри дела руку Твојих!

После тога преподобни Аврамије поручи оном свом блиском пријатељу, коме после смрти својих родитеља повери да његово имање разда сиромасима, да му од преосталог новца пошаље за зидање цркве. Пријатељ му одмах посла потребну своту новца. И блажени поче хитно зидати храм Божји, и за кратко време подиже дивну цркву, и украси је као лепу невесту. А док се црква зидала блажени Аврамије одлажаше и мољаше се Богу усред идола, ни с ким не говорећи ни речи. Када пак црква би подигнута и уређена, он у њој узнесе Господу са многим сузама овакву молитву: Господе, сабери расејане људе ове и уведи их у ову цркву; просвети очи ума њиховог, да би они познали Тебе, јединог благог и човекољубивог Бога.

Завршивши молитву он изађе из цркве, претури незнабожачки жртвеник и пообара све идоле. А незнабошци, видевши то, полетеше на њега као дивље звери, и бијући га истераше га из села. Међутим, он се ноћу врати у село; и ушавши у цркву он се с плачем и вапајем мољаше Богу, да спасе људе који пропадају. А кад свану, незнабошци га затекоше у цркви где се моли, и страховито се уплашише. Јер они сваки дан долажаху у цркву, не на молитву него да гледају њено благољепије и лепоту. А блажени Аврамије их мољаше, да познаду Бога; мећутим они га бијаху моткама као неку мртву кладу, па га повалише на земљу, везаше му конопац око врата и одвукоше изван села. И држећи да је већ умро, они га затрпаше камењем, и оставивши га отидоше. А он, једва жив, у поноћи дође к себи, и уставши стаде горко плакати и овако се молити Господу: Владико, зашто си презрео сузе моје и смирење моје? зашто си одвратио лице Своје од мене и презрео дело руку Твојих? Погледај сада, Господе, на слугу Твога, и услиши молитву моју, и укрепи ме, и ослободи слуге Твоје од ђаволских окова, и дај им да познаду Тебе, Јединог Истинитог Бога, јер нема другог Господа осим Тебе.

Затим Аврамије уђе у село, и ушавши у цркву стајаше певајући и молитву творећи. А кад свану, незнабошци опет дођоше, и угледавши га жива они се најпре препадоше, али га потом поново стадоше мучити: повалише га опет на земљу, везаше му уже око врата и вуцијаху га изван села. И тако страдаше блажени три године, као тврди камен вере трпећи бијен, гоњен, вучен, камењем затрпаван, гладан и жедан. Међутим, због свих тих мучења он се не разгњеви на њих, нити узропта, нити клону духом; и трпећи све, он се не подаде очајању, него напротив он се више разгореваше љубављу к Богу и сажаљењем према заблуделима; он мољаше и поучаваше старце као родитеље, млађе као браћу, и децу као чеда своја, злостављан и ружен од њих,

Једнога дана сабраше се сви житељи тога села, и задивљени животом Аврамија стадоше овако разговарати међу собом: Видите ли велико трпљење овога мужа? Видите ли неисказиву љубав његову према нама? Иако страховито злостављан од нас, он не отиде одавде, и никоме не рече прекорну реч, нити диже руке од нас, него све трпи са великом радошћу. Заиста, он нам је послат на живот од Бога, о коме он свагда говори, сведочећи да постоји небеско царство, рај, вечни живот. И истините су речи његове. Јер, када не би било тако, он не би трпео толика зла од нас. А и немоћ богова наших обелодањена је, јер га не могоше казнити кад их он обараше и разбијаше. Ваистину је он слуга Бога живога, и све што је рекао истина је. Стога хајде да поверујемо у Бога којега он проповеда.

И тако сви кренуше и једнодушно уђоше у цркву, вичући: Слава Богу Небескоме, који посла слугу Свога да нас спасе од ђавоље обмане. – А блажени угледавши их обрадова се веома великом радошћу и лице му засија као рујна зора. И отворивши уста своја он им рече: Опи моји, и браћо моја, и чеда! Ходите, одајмо хвалу Богу који просвети очи срца ваших, да бисте познали Њега и очистили се од идолске нечистоте. Верујте дакле од све душе живоме Богу, јер је Он Творац неба и земље и свега што је у њима и на њима, беспочетан, неисказан, непостижан, светлодавац, човекољубац, страшан и благ Господ. Верујте у Сина Његовог Јединородног, који је Његова премудрост, сила и воља, и у Пресветог Духа Његовог, који оживљује све и сва, и поверовавши добићете живот вечни. – На то све одговорише: Да, оче наш, и наставниче живота нашег, ми тако верујемо како нам ти говориш и учиш нас, и готови смо радити што нам ти наредиш.

Тада их блажени све, од мала до велика, око хиљаду душа, крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И после тога сваки дан читаше Божанско Писмо, учећи их и говорећи им о царству небесном, о рају, о паклу огњеном, о правди, о вери, о љубави. И они се показаше као добра земља, која прима добро семе и доноси род некада по сто, некада по шездесет, некада по тридесет. Тако они с великом ревношћу и приљежношћу и насладом слушаху његово учење и покораваху се његовим речима. И имајући блаженога пред својим очима као ангела Божја и повезавши се са њим свезом љубави, они слагаху у срцу свом његово свето учење.
Пошто они повероваше, блажени проведе међу њима годину дана, поучавајући их дан и ноћ речи Божјој. И видевши њихову љубав к Богу и чврсту веру, он намисли да их остави: јер њихова љубав према њему беше огромна и поштовање велико, па се бојаше да му се ум не привеже за нешто земаљско и он не поколеба у својим монашким подвизима. И уставши једном ноћу он се овако помоли Богу: Једини Безгрешни, Једини Свети који у светима почиваш, Једини Човекољупче и милосрдни Владико, Ти си просветио очи мисли ових људи и ослободио их од идолске обмане и даровао им познање Тебе, заштити их и сачувај до краја, Владатељу, и брани ово добро стадо Твоје, које си стекао великим човекољубљем Својим; огради их оградом благодати Твоје, и непрестано просвећуј срца њихова, да би, угодивши Теби, удостојили се Небесног Царства Твог. Заштити и мене немоћног и недостојног, и не упиши ми ово у грех, јер Ти, Свезнајући, знаш да Те љубим и за Тобом чезнем.ју свом дођоше к цркви, и иштући светитеља не нађоше га; и чудећи се хођаху као изгубљене овце; и са сузама призивајући по имену свога пастира, искаху га. И пошто га свуда тражише, и не обретоше, они се силно ожалостише, и одмах отидоше к епископу и испричаше му све. Чувши то, епископ се растужи и хитно посла многе на све стране да траже блаженога, особито због суза и молби стада његовог; и посланици га тражаху као скупоцен драги камен, али га не нађоше. Тада епископ са клиром оде у село, и видевши да су сви утврђени у вери и љубави Христовој, изабра из њихове средине достојне, постави их за презвитере и ђаконе, па пошто их благослови отиде.

Чувши све то, блажени Аврамије се обрадова од све душе, прослави Бога и рече: Чиме ћу ти узвратити, Владико мој благи, за све што си ми дао? Клањам се и прослављам Твоје промишљање! – Помоливши се тако, он радујући се оде у своју пређашњу келију. А начини поред ње још једну малу келију, и радујући се о Богу Спасу своме он се затвори у њој. Међутим ђаво, гледајући на подвиге Аврамијеве, пуцаше од мржње и стараше се на све могуће начине да сатре доброг војника Христовог. Желећи да га увуче у гордост, он једном дође к њему са славопојкама: јер када блажени стајаше у поноћи на молитви, изненада засија сунчана светлост у келији његовој, и чу се глас као од Бога: Аврамије, блажен си ти, блажен, јер нико међу људима не испуни вољу моју као ти.

Но блажени одмах познаде ђавољу обману, и подигавши глас свој рече: О, испуњени обмане и погибли! Нека злоћа твоја заједно с тобом погине! Ја сам човек грешан, али имам наду у благодат и помоћ Бога мог, и не бојим се тебе, нити ће ме уплашити твоји привиди. Моја је непобедива тврђава име Спаса мога Исуса Христа, кога заволех, и чијим ти именом забрањујем, псу нечисти, да то чиниш. – И тог тренутка ђаво ишчезе као дим.

После неколико дана, када се блажени мољаше ноћу, опет дође Сатана са секиром у рукама, и стаде разваљивати келију његову. И када разваљивање одмаче, ђаво громким гласом повика к другим ђаволима: Похитајте, пријатељи моји, похитајте брзо, да уђемо и да га удавимо! – А блажени рече: Сви ме народи опколише, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 10). – И Сатана одмах ишчезе, и келија остаде читава.
И опет након неколико дана, молећи се у поноћи, блажени виде где рогожа на којој стајаше гори, страховитим пламеном.

Наступивши на пламен он рече: На аспиду и на гују наступићу и згазићу лава и змаја и сву силу вражију, ради имена Бога мог Исуса Христа који ми помаже. – Сатана побеже вичући громким гласом: Ја ћу те победити, злолики, јер сам измислио ново лукавство против тебе.

Једном када блажени јеђаше, ђаво опет уђе у његову келију, у виду младића, и приближивши се хтеде да му преврне на земљу посуду из које јеђаше. Приметивши то, блажени про дужи држати посуду и јеђаше ништа се не бојећи, а ђаво стајаше пред њим. Затим ђаво постави светњак са запаљеном свећом на њему и стаде громким гласом певати: Блажени су они којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1). И ђаво до краја испева тај псалам. Светитељ пак ништа му не одговараше док не заврши са обедом. По завршеном обеду он се прекрсти и рече ђаволу: Псино нечиста, и триклета, и немоћна, и плашљива! Када знаш да су блажени они којима је пут чист, зашто их онда узнемираваш? Јер блажени су и преблажени сви који се надају на Бога и љубе Га од свег срца. – Ђаво одговори: Ја их узнемиравам, да би их победио; и приређиваћу им саблазни, да би их одвратио од сваког доброг дела. – Блажени му рече: Проклети! не било ти успеха, да ти савладаш и саблазниш кога од оних што се боје Бога. Ти односиш победу над себи сличнима, који су одступили од Бога по својој вољи: ти њих прелашћујеш и побећујеш, пошто нема Бога у њима; a од оних који љубе Бога ти ишчезаваш као дим од ветра: јер сама молитва њихова тебе прогони као што ветар разгони прашину. Жив је Господ мој, благословен вавек, слава и похвала моја; и ја се не бојим тебе, макар ти стајао овде читаву годину или више; нити ћу ишта учинити по твојој вољи, псу нечисти. Ја те не сматрам иизашта, као неку прецрклу псину. – Када блажени то изговори, ђаво тог часа ишчезе.

Након пет дана, када блажени завршаваше Полуноћницу, опет враг дође к њему, праћен тобож великом гомилом народа, и бацише кобајаги конопац на његову келију и вукући је довикиваху један другоме: Вргнимо је у јаму! – Видевши их блажени рече: Опколише ме као пчела саће, и угасише се као огаи, у трњу, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 12). – Сатана пак на то повика: Та ја већ не знам шта да радим. Ето, ти си ме у свему победио и сатро си силу моју не сматрајући ме низашта. Али ја те нећу оставити док те не савладам и не укротим. – Блажени му одговори: Да си проклет ти и сва дела твоја, Нечисти! а слава и поклоњење Владици нашем, Јединоме Светоме Богу, који чини те тебе сатиремо и исмевамо ми који Њега љубимо. Сазнај сада, бедниче и бестидниче, да се ми не бојимо ни тебе ни твојих привида.

Тако ђаво дуго времена вођаше борбу са светитељем, хотећи да га разним привидима уплаши, али не узможе победити јакога умом; напротив, светитељ га стално побеђиваше. Заволевши Бога од све душе, блажени напредоваше у великим подвизима и у љубави к Богу, и проводећи такав живот, он се удостоји благодати Божије, те га због тога ђаво не могаде победити. За све време његовог монаштва њему не прође ниједан дан без суза, нити се он кад насмеја, нити се зејтин дотаче његових уста, нити он уми лице своје, него тако живљаше као да сваки дан умираше.

Блажени Аврамије имађаше рођеног брата, у кога беше јединица кћер. Када јој умре отац, девојчица остаде сироче. Познаници је онда узеше и доведоше њеном стрицу, блаженоме Аврамију, а њој беше седам година. Блажени одреди да она борави у спољној келији, а сам пребиваше затворен у унутарњој. Измећу ових келија беху мала вратанца, кроз која он своју братаницу обучаваше Псалтиру и осталим књигама. И иноковаше с њим девојчица, подвизавајући се у посту и молитвама и у свима иночким подвизима и врлинама. Блажени се много пута са сузама мољаше Богу за њу, да оиа заволи Господа и да се не привеже за сујету земаљску. Јер отац јој беше оставио доста имања, за које светитељ нареди да се одмах разда сиротињи чим девојчицу доведоше к њему. А она мољаше свога чику говорећи: Оче, моли се Богу за мене, да се избавим од свих разноврсних замки ђаволских.

У иночком животу свом она се У свему угледаше на свога стрица; и старац се радоваше гледајући њене добре подвиге, сузе и смиреноумље, молитвено тиховање, кротост и љубав к Богу. И тако она двадесет година инокова с њим, као чиста овчица, као пречиста голубица. Но при крају двадесете године ђаво јој намести замку да је улови, те да бар на тај начин ожалости блаженог Аврамија и ум његов одвоји од Бога.
У то време бејаше неки монах, који само имађаше име монашко али не и подвиге. Он долажаше к светом Аврамију, тобож желећи добити поуке од њега. Видећи блажену Марију кроз вратанца, он се запали нечистом страшћу према њој; и жуђаше да разговара с њом, јер му се срце као пожар разбукта од луде љубави према њој. Тако њега раздираше та луда похота читаву годину, док он најзад, помогнут Сатаном, не отвори врата њене келије, и ушавши к њој заведе је и обешчасти. Но после учињеног греха, душу јој спопаде ужас, и она раздеравши хаљине своје бијаше себе по лицу, и од муке хоћаше да одузме себи живот. Јер она овако расуђиваше у себи: Ето, ја умрех душом и упропастих живот свој; монашки труд мој, и уздржање моје, и сузе моје одоше ниушта, јер ја Бога прогњевих, и саму себе погубих, и преподобног стрица мог у горку муку вргох. Исмејана сам ђаволом, рашта онда да даље живим ја бедница? О, тешко мени! шта учиних! О, тешко мени! У шта падох! Ја и не приметих како се помрачи разум мој, и како погибох! Некакав тамни мрак покри срце моје, и ја не знам шта да урадим и где да се сакријем. Куда да идем, у какву провалију да се бацим? Где је учење стрица мог преподобног, и где поучење пријатеља његовог Јефрема. Јер они ми говораху: „Пази на себе, и чувај душу своју неоскрвљеном за Бесмртног Женика, јер је Женик твој свет и свечист“. И ја одсада нећу се усудити погледати на небо, јер сам умрла Богу и људима. Остати пак овде такође не могу, јер како ћу ја, пуна нечистоте грешница, опет почети разговарати са светим оцем овим? А ако се дрзнем, онда ће огањ, сукнувши кроз ова вратанца, сажећи мене. Боље ми је да отпутујем у неку другу земљу, где ме нико не познаје, јер пошто сам већ умрла, то мени већ нема више наде на спасење.

И Марија тог часа крену на пут и отпутова у други град; и изменивши свој спољашњи изглед одседе у гостопримници. А док се то догађаше с њом, блаженом Аврамију би овакво виђење. Виде он страшну и ужасно велику змију, одвратну по изгледу, страховито разјарену, где се привуче до његове келије, и нашавши голубицу прогута је, па се опет врати на своје место. – Пренувши се из сна, блаженог обузе силна туга, и плачући горко он говораше себи: Еда ли Сатана подиже гоњење на свету Цркву и многе одврати од вере, или ће настати раздор у Цркви? Помоливши се Господу он рече: Човекољупче и Свезналче Господе Ти једини разумеш ово виђење.

После два дана блажени Аврамије по други пут виде у виђењу ону исту змију: она изиђе из свога легла, допузи к њему у келију, и подвукавши главу своју под ноге његове препуче; и у утроби њеној обрсте се она голубица, он пружи руку своју и узе је живу и неповређену. – И пробудивши, се, блажени одмах неколико пута викну кроз вратанца самонахујућу с њим девицу, говорећи: Зашто си се ево већ други дан разлењила и не отвараш уста своја на славословље Богу? – Али одговора не би. Блажени отвори вратаица, и не нашавши своју братаницу разумеде да се виђење које он виде односи на њу, заплака и рече: О, тешко мени! вук дограби овчицу моју, и чедо је моје у ропству. – И са сузама он громким гласом говораше: Спаситељу целога света, врати овчицу Твоју Марију у тор живота, да не би старост моја сишла с тугом у ад. Господе. не презри мољење моје, него пошљи благодат Своју брзо, да је отме из уста змије.

Два дана по одласку Марије блажени виде ово виђење: и две године проведе Марија без свога стрица. А он се дан и ноћ мољаше Богу за њу. И након две године известише га неки где се Марија налази и како живи. Светитељ умоли једнога свог познаника да отпутује у то место и тачно се обавести о њој. Послани отпутовавши обавести се о Марији, и виде је, па се врати и исприча блаженом Аврамију. Саслушавши његово казивање блажени се преобуче у војника, метну на своју главу велику и врло високу шубару, да би му прикрила лице, узе један дукат са собом, па усевши на коња, крену на пут. А када стиже у гостопримницу где пребиваше Марија, он осмехујући се рече гостионичару: Чуо сам, пријатељу, да ти овде имаш врло лепу девојку, покажи ми је да је се са слашћу нагледам. – А гостионичар, видећи седе власи његове, насмеја се у себи, јер је сматрао да он пита за њу са циљем блуда, и одговори му: Стварно ја имам такву девојку, и она је необично лепа. – И заиста Марија беше веома лепа. Тада старац весела лица рече гостионичару: Дозови ми је, да се данас провеселим.

Марија би позвана и дође к старцу. Када је светитељ угледа блуднички нагиздану, дође му да зарида. Али се уздржа да га она не би познала и побегла од њега. А када сеђаху и пијаху, поче је овај чудесни муж задиркивати, она пак уставши загрли га и стаде му љубити врат. Но док га љубљаше, она осети диван мирис који излажаше из његовог чистог и многим подвизима умртвљеног тела. Тада, опоменувши се првих дана свога уздржања, она уздахну, заплака се и рече: О, тешко мени! – Гостионичар је упита: Марија, већ је друга година откако си овде с нама, и ја никада не чух од тебе такву реч и уздисање. А сада шта то с тобом би? – Она одговори: Да сам пре две године умрла, била бих блажена. – Тада блажени Аврамије, да га Марија не би познала, рече јој грубим гласом: Ти се сада опомену својих грехова када си дошла к мени. – И извадивши дукат даде га гостионичару и рече: Пријатељу, спреми нам добру вечеру, да се ове ноћи провеселимо са овом девицом. Ја сам ради ње дошао из далека.

О, колико богомудрости у светом старцу! колико духовног разума! колико смирене снисходљивости! Он, који у току педесет година монаштва свог никада није хлеба јео до сита нити воде пио до миле воље, сада једе месо и пије вино, да би спасао пропалу душу. Такоме расуђењу овог блаженог оца, и великодушности, и мудрој снисходљивости дивљаху се чинови светих Анђела на небесима. Он јеђаше месо и пијаше вино, да би пропалу душу избавио од греховне прљавштине. О, премудрост премудрих! О, разум разумних!

По завршетку вечере и весеља, Марија му рече: Господине, хајдмо у собу да тамо спавамо. – Он одговори: Хајдмо! – А кад уђоше у собу, Аврамије виде широк кревет, раскошно намештен, седе на њега и рече Марији: Закључај врата, па дођи и изуј ме. – Она закључа врата, и приђе му. Он јој рече: Приђи ми ближе. – А кад она то учини, он је ухвати, стеже је чврсто да не побегне, и пољуби је. Па скиде с главе своју војничку шубару, расплака се и рече јој: Чедо моје Марија, зар ме не познајеш? Нисам ли те ја васпитао? Шта се то догоди с тобом, чедо моје? Ко те погуби? Где је твој ангелски образ који си добила од мене, чедо моје? Где је уздржање твоје и сузни плач твој? Где је твоје молитвено бдење и на земљи лежање? Ти као да си са небеске висине сишла у провалију! О, чедо моје, зашто ми ниси казала када си сагрешила, да бих ја узео на себе покајање за тебе, заједно са милим ми Јефремом? Зашто си тако поступила, и зашто си ме уцвелила и у тако ужасну тугу бацила? Ко је без греха сем Бога јединога?

Слушајући то, Марија бејаше у његовим рукама као бездахни камен, у исто време и бојећи се и стидећи се. А блажени продужи говорити: Ти ми не одговараш, чедо моје Марија? мени ли не одговараш, срце моје? Нисам ли због тебе дошао овамо, о, чедо моје? Ја ћу одговарати за тебе у дан Суда. Ја ћу узети на себе покајање за грехе твоје.

Тако је он до поноћи плачући мољаше и саветоваше. A она, умиривши се мало, рече му плачући: Од стида не могу да погледам у тебе; и како се могу молити Богу када сам оскрнављена нечистим делима? – А он јој на то рече: Нека грех твој буде на мени, чедо; нека Бог иште грех твој од руку мојих, само ме ти послушај, и хајде да идемо, и ти се поново затвори у својој келији. За тебе моли Бога и Јефрем. О, чедо моје, смилуј се на старост моју, преклињем те, животе мој, хајде са мном. – Она му одговори: Ако си уверен да се ја могу покајати и да ће Бог примити моју молитву, онда ћу ја поћи, и припашћу твоме преподобију, и целиваћу стопе светих ногу твојих што си се тако сажалио на мене, и дошао овамо са циљем да ме изведеш из ове погане прљавштине. – И положивши главу своју на ноге његове, она сву ноћ плакаше и говораше: Чиме ћу ти узвратити за све ово? – А када свану, он јој рече: Чедо, устани да идемо – Марија му на то рече: Ја овде имам мало злата и хаљина; шта ћеш урадити са тим? – Блажени одговори: Све то остави овде, јер је то непоштена имовина.
И уставши они кренуше одмах. Посадивши Марију на коња, преподобни Аврамије иђаше напред водећи коња. Он иђаше радујући се; као пастир када нађе залуталу овцу и с радошћу је дигне на раме своје (ср. Лк. 15, 4-5), тако и блажени Аврамије иђаше радосна срца. А када стиже у своје обиталиште, он затвори Марију у унутрашњој келији у којој се он раније подвизаваше, а сам се настани у спољашњој келији. Марија, у грубој власеници, са смирењем и плачем, уздржањем и кротошћу монахујући усрдно и призивајући Бога у помоћ, кајаше се са великом ревношћу. А покајање њено и молитва њена беху такви, да наше покајање према њеном покајању није друго до сенка, и наша молитва према њеној молитви не преставља ништа. И милосрдни Бог, који не жели да ико погине него да сви дођу у покајање, смилова се на истински покајавшу се слушкињу своју и опрости јој грехе њене. У знак тога опроштења Он јој дарова благодат да исцељује долазнике.

Блажени пак Аврамије поживе још десет година; и гледајући Маријино велико покајање, и сузе, и постове, и трудове, и усрдне к Богу молитве, утешаваше се и слављаше Бога. Потом оконча о Господу, и то када му беше седамдесет година. У час пак његовог престављења сабра се малтене сав град, и сваки с усрђем приступаше к чесном телу његовом, а болесници добијаху исцељење.
Христова пак овчица Марија, после престављења свога стрица, поживе пет година У великом уздржању, дан и ноћ молећи Бога са сузама. И житељи тамошњи, пролазећи туда ноћу, много пута чујаху њен плач и безмерно ридање, и заустављајући се дивљаху се и прослављаху Бога. На тај начин покајавши се истински, и угодивши Богу, блажена се Марија престави у миру. И сада, после усрдних плакања, она се са светима радосно весели о Господу, коме слава вавек. Амин.
 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА РОСТОВСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.

У његово време у Ростову још не беху сви примили свето крштење и остајаху незнабошци: Чудски крај града клањао се каменом идолу Велесу. Нечисти дух који обитаваше у идолу навођаше страх на све, и хришћани се бојаху да пролазе у близини идола. Преподобни Аврамије гораше од ревности да у Ростову искорени остатке незнабоштва. Он мољаше Бога да му подари силу и благодат Светога Духа да разбије идола; али молитва његова не би дуго услишена.

Једном преподобни Аврамије, у тузи и недоумици, сеђаше у близини идола. И одједном угледа он благољепног старца где иде к њему. Аврамије устаде и похита му у сусрет. Пошто се поздравише и благословише, преподобни упита старца: Откуда идеш, оче; из које си земље? – Ја сам, оче, родом из Цариграда; у вашој земљи сам дошљак и богомољни путник. Но реци ми, оче, зашто седиш у тузи близу тог идола Велеса? – Молим Господа Бога, одговори Аврамије, да ми да силе да разбијем идола, али Господ не гледа моје молитве, и ево ја седим тужан. – Ако хоћеш, оче, да добијеш што желиш, рече Аврамију старац, онда иди у Цариград, пронађи дом Јована Богослова, и биће ти жеља испуњена. – Преподобни Аврамије се ожалости због далеког пута, али му старац рече: Господ Бог скратиће твој пут.

Блажени Аврамије, испунивши се Светога Духа, узе благослов од старца и крену на пут заборавивши на његову даљину. А када преподобни Аврамије изађе из града и пређе реку Ипшу, њега срете непознати човек који својим изгледом уливаше страх, скоро сасвим без косе на глави, са великом округлом брадом, лица благог и светлог, сав прекрасан; у руци имађаше трску. Блажени Аврамије му се поклони. Непознати упита: Куда идеш, старче? – Идем да пронађем дом Јована Богослова, одговори Аврамије. – Непознати рече: Приђи старче, узми ову моју трску, па се врати натраг, отиди к идолу Велесу, удари га трском у име Јована Богослова, и бедник ће се срушити у прах. – Са тим речима непознати постаде невидљив.

Блаженом Аврамију би јасно да је то био свети Јован Богослов. Обузет страхом и радошћу он се врати натраг, приђе идолу, удари га трском у име Јована Богослова, и идол се тог тренутка претвори у прах.
Ha месту где преподобни Аврамије срете светога старца, он подиже цркву у име светог Јована Богослова, а тако где се налазио идол Велес, преподобни, са благословом епископа, сагради малу цркву У име Богојављења Господња, устроји поред ње келије, сабра монахе и основа општежиће.

Многа зла претрпе преподобни Аврамије од незнабожаца. Једном хтедоше они да разруше светињу и да спале манастир, али им Бог не допусти то због молитава и трпљења преподобнога. Ипак после не много времена преподобни Аврамије својим учењем и трпљењем приведе све незнабошце Христу: крсти их све, од мала до велика, и стадоше ходити к цркви на службе Божије. Преподобни Аврамије утврђиваше им срца у вери чигањем из свештених књига и духовним поукама. Многи младићи остављаху домове својих родитеља, тајно долажаху к преподо бноме и примаху монаштво. Тако се увећаваше братија, коју преподобни поучаваше речи Божјој. Тада преподобни подиже велику цркву, украси је дивним иконама, снабде светим књигама, и заведе благољепно пјеније. И кнезови Ростовски заволеше угодника Божјег Аврамија и братију његову, и стадоше давати многа имања на изградњу манастира и потребу братије.

Видећи напредак и процват манастира, епископ Ростовски у договору са кнезовима произведе преподобног Аврамија за архимандрита. Од тога времена преподобни се стаде још усрдније подвизавати, труд труду додавати, и све врлине своје појачавати. Он беше пример свима, одликујући се смирењем, и показујући нелицемерну љубав према свакоме долазнику.

Праисконски ненавидник добра ђаво, не остави преподобнога на миру, окоми се на њега и чињаше му пакости дан и ноћ. Али, ограђен Христовом благодаћу и крсним знаком, Аврамије га се не бојаше. Међутим, једном приликом, када преподобни Аврамије у својој келији пред светом литургијом, прочитавши прописане Молитве за свето Причешће, хтеде умити руке пред одлазак у цркву, ђаво уђе у умиваоницу, да би напакостио преподобноме. Схвативши лукавство вражије, преподобни узе часни крст, положи га поврх сасуда, огради сасуд крсним знаком, и тако остави дуго време не дотичући га се. И ђаво, паљен силом светога крста, мучаше се и не могаше изаћи из сасуда. У то време кнезови Ростовски по обичају свом дођоше у манастир да се помоле Богу и узму благослов од преподобног Аврамија, и уђоше у келију преподобнога. Али светога старца не беше у келији. У то време он перијаше власенице своје братије. Чувши за долазак кнезова, преподобни похита у своју келију да их благослови. Међутим кнезови, очекујући у келији преподобнога, приметише сасуд са часним крстом поврх њега и беху у недоумици шта то може да значи. Један од кнезова узе крст са сасуда да себе благослови њиме, и тог тренутка ђаво изиђе из сасуда, као црн и смрдљив дим, те се сви присутни уплашише. Када се преподобни приближи келији, нечисти дух га срете и стаде га ружити и претити му: Бедниче, ти си учинио да ја будем мучен силом невидљивог Бога и паљен силом крста, али ћу ти и ја ускоро приредити муку и победити те: бацићу клевету на тебе, предаћу те на муке и поругу: бићеш посађен на шарену магарицу без седла и обувен у женске црвене ципелице. И много штошта друго претрпећеш као што и ја претрпех од тебе. – Преподобни се прекрсти, и ђаво тог тренутка ишчезе. Ушавши у келију, преподобни удостоји кнезове благослова, поучи их и отпусти с миром.

После неког времена, желећи да се освети преподобноме, ђаво се претвори у војника, оде к великоме кнезу у Владимир и стаде страшно оптуживати Аврамија. Господару, говораше ђаво великоме кнезу, у твојој држави, у граду Ростову, има неки монах Аврамије, волх, који се прави смирен и свет, a уствари вара људе. Он пронађе у земљи силно благо, огроман бакарни суд, и у њему мноштво злата, златних појасева и ланаца, и врло много сребра и других драгоцености. Вредност тога блага се просто не може оценити. Тим благом он манастир подиже, велику цркву сагради, а тебе не обавести, иако све то благо припада твоме величанству.
Велики кнез се запали гњевом на преподобног и посла по њега једног опаког војника, наредивши му да Аврамија, не говорећи му ни речи, одмах доведе онаквог каквог га затекне. У то време преподобни Аврамије стајаше на молитви у келији само у власеници и без обуће. Опаки војник изненада бану к њему, и без икакве милости дохвати га, не давши ни да се обуче, ни да се одене, посади на коња и јурну ка граду Владимиру. Схвативши да је посреди вражија освета, преподобни се не уплаши него благодараше Бога. На другој страни Ростовског језера они набасаше на човека који је орао са шареном магарицом и држао у руци црвене женске ципеле. Војник посади преподобнога на магарицу, навуче му на ноге женске ципеле, и на најбржи начин предаде га таквог великоме кнезу.

Велики кнез нареди да и оног војника тужиоца доведу пред њега. Тобожњи војник, а уствари прерушени ђаво, понављаше оне исте речи оптужбе против преподобнога односно пронађеног блага. Преподобни, чувши то, подиже руке к небу и запрети духу зломе силом Господа нашег Исуса Христа, говорећи: Запрећујем ти именом Господа нашег Исуса Христа, кажи ми ко си ти што ме тако клеветаш? – Ђаво уздрхта и рече: Ја сам ђаво, који од искони мрзим добро у роду људском, нарочито у монаха који се боје Бога. Видиш ли, старче, да сам учинио оно што сам ти рекао, зато што си ме мучио у убогом сасуду твом. – Рекавши то, ђаво моментално ишчезе.

Велики кнез, видећи ђавољу прелест, и поруганог светог оца пред собом, страховито се уплаши као и сви присутни. И стаде кнез молити преподобнога за опроштај и кроз сузе говораше: Оче, ја сам виновник твог принудног доласка овде; ја сам те љуто увредио. Опрости ми, оче, све чиме сам те разгњевио. Враг помрачи срце моје, оче, и изазва у мени јарост против тебе и вргну ме у грех. – Старац рече: Господ нека ти опрости, господару, јер је то дело древнога врага, ђавола; па се стога, господару, немој чудити овоме: одискони ратујући против људи, он је особито навикао да пакости онима који се боје Бога.
Кнез, видећи смиреност преподобнога и његове тихе и кротке речи, као да старца није снашло никакво зло, одаде му велику почаст и поклони његовом манастиру многа имања, па га отпусти с миром.
Преподобни поживе много година у своме манастиру у великој смирености, додајући труд на труд, па с миром отиде ка Господу, кога из млада заволе.