ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА, бившег цариника

У Африци живљаше један веома немилосрдан цариник по имену Петар. Он се никада не сажали на сиромаха, нити помишљаше на смрт, нити хођаше к црквама Божјим, и одвраћаше уши своје од оних што прошаху милостињу. Али благи и човекољубиви Бог не жели смрт грешницима него се брине око спасења свих, и свакога спасава Својим неисказаним промислом. Он и са овим Петром поступи по доброти Својој и спасе га на следећи начин.

Једном просјаци и божјаци седећи на улици стадоше хвалити милостиве људе и Бога за њих молити, а немилостиве корити. Разговарајући тако они поведоше реч и о овоме Петру, и причаху како је он страшно немилостив. И питаху један другог, да ли је ико икада добио какву милостињу из куће Петрове. Но пошто се испостави да нико никада ништа није добио од њега, један просјак устаде и рече: Шта ћете ми дати ако ја сада одем и испросим од њега милостињу? Просјаци се договорише и скупише између себе залог, а овај онда отиде и стаде пред капијом Петрове куће. Ускоро Петар изађе, носећи на магарцу товар хлебова за кнеза. Просјак му се поклони и стаде громко просити милостињу. А Петар, не нашавши камен, дохвати један хлеб, баци га и удари просјака у лице, па продужи својим путем. Просјак подиже хлеб, оде к својој дружини и рече: Из самих руку Петрових ја добих овај хлеб. При томе просјак захвали Богу што је Петар цариник милостив.

Два дана после тога Петар се тешко разболе, и чак беше близу смрти. И гле, он имаде виђење: виде себе истјазавана на неком суду, и на теразије стављају његова дела. Са једне стране теразија стајаху црни страховито смрдљиви и ружни зли дуси, а с друге стране теразија бејаху веома светли и милолики људи. Зли дуси донесоше сва зла дела која Петар цариник беше починио у току целог свог живота од младости, и стављаху их на теразије; а лучезарни људи не нађоше ниједно добро дело Петрово које би ставили на другу страну теразија, и стајаху тужни, и у недоумици говораху међу собом: „Ми немамо ништа да ставимо на теразије“. Тада један од њих рече: „Стварно, ми немамо ништа да ставимо сем једног хлеба, који он пре два дана даде Христу, и против своје воље“. И они метнуше тај хлеб на другу страну теразија, и он претегну теразије на своју страну. Тада милолики људи они рекоше царинику: „Иди, убоги Петре, и додај овоме хлебу, да те тамнолики ђаволи не би узели и одвели у муку вечну“.

Дошавши себи, Петар стаде размишљати о свом виђењу, и разуме да оно што он виде није привид него истина: јер се опомену свих грехова својих, чак и оних које беше већ заборавио, а које виде где их ђаволи стављаху на теразије. И задивљени Петар рече у себи: Када један хлеб који бацих просјаку у лице, толико ми поможе, да ме ђаволи не могоше узети, колико тек обилна милостиња, чињена са вером и усрђем, помаже онима који нецицијашки раздају своје богатство убогима.

И од тог времена Петар постаде у највећој мери милостив, тако да не хте поштедети ни самога себе. Једном он иђаше у своју царинарницу; на путу га срете неки власник лађе наг, пошто беше потпуно осиромашио због потопљења лађе. Припавши к ногама Петровим овај га човек мољаше да му да одело да покрије наготу тела свог. Петар скиде са себе дивну и скупоцену горњу одећу и даде му је; али овај, стидећи се да иде у таквој одећи, даде је једном трговцу да је прода. Петар пак, враћајући се из своје царинарнице, случајно угледа где је та одећа изложена на тргу за продају. То га силно ожалости; и он дошавши кући не хте ништа да окуси, него се затвори у својој соби, и стаде плакати и ридати говорећи: Бог не прими моју милостињу; ја нисам достојан да ме се убоги сећа. – Тако тугујући и уздишући он заспа мал.о; и гле, он виде неког благоликог човека који сијаше јаче од сунца; на глави му беше крст, и одевен беше у ону одећу коју Петар даде осиротелом власнику лађе; и тај човек упита Петра: „Што тугујеш и плачеш, брате Петре?“ Он му одговори: „Како да не плачем, Господе мој, када ја дајем убогима од онога што си Ти мени дао, а они то продају на тржиштима“. Тада му Појављени рече: „Познајеш ли ову одећу коју ја носим?“ Петар одговори: „Да, Господе, познајем; то је она моја одећа којом оденух нагога“. Појављени му рече: „Онда престани туговати, јер одећу коју ти даде сиромаху примих ја и носим је, као што видиш; хвалим твоје добро дело, јер си оденуо мене који пропадам од зиме“.
Пробудивши се из сна, цариник се удиви и стаде величати убоге, и рече у себи: „Када су убоги – Христос, тако ми Господа, нећу умрети док не постанем један од њих“. И одмах раздаде све своје имање сиромасима, и робовима даде слободу, оставивши само једнога од њих; овоме он рече: Хоћу да теби откријем тајну; ти је чувај, и слушај ме; јер ако не будеш чувао тајну и не слушаш ме, знај, продаћу те незнабошцима. – Слуга му одговори: Господару, све што ми наредиш, ја сам дужан урадити. – Тада му Петар рече: Хајдемо у Свети Град да се поклонимо животворном гробу Господњем, и тамо ме продај некоме од хришћана, а новац који добијеш за мене дај убогима, па си после тога и сам слободан човек.

Роб се удиви овако чудноватом потхвату свога господара, не хте га послушати, и рече му: Ићи с тобом у Свети Град ја сам дужан, јер сам твој роб; али да продам тебе, господара свог, то не могу, нити ћу икада то учинити. – На то му Петар рече: Ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе незнабошцима, као што малочас рекох.

И они отпутоваше у Јерусалим. Поклонивши се светим местима, Петар поново рече своме робу: Продај ме; а ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе варварима у тешко ропство. – Видећи непоколебљиву намеру свога господара, роб га и против своје воље послуша. Сревши једног свог познаника по имену Зоил, човека богобојажљива, кујунџију по занату, роб му рече: Послушај ме, брате Зоиле, купи од мене доброг роба. – Кујунџија му одговори: Брате, веруј ми: осиромашио сам и немам чиме да га купим. – Тада му роб предложи: Позајми новац од некога, па га купи, јер је он врло добар, и Бог ће те благословити због њега.

Поверовавши његовим речима, Зоил узе од једног пријатеља свог тридесет златника, и за тај новац купи Петра од његовог роба, не знајући да је Петар уствари господар тога роба. Узевши новац за свога господара, роб отпутова у Цариград, и не говорећи никоме шта је урадио, он тај новац раздаде убогима. А Петар од тога доба као роб служаше код Зоила радећи послове на које није био навикао: некад је радио у кујни, некад је носио ђубре из куће Зоилове, некад је копао у винограду; оваквим и другим тешким пословима он мучаше своје тело, смиравајући се неизмерно. Зоил пак, видећи како дом његов би благословен због Петра као некада дом Пентефријев због Јосифа, и како се његово богатство увећа, заволе Петра, и у исто време беше га стид гледајући неизмерну смиреност Петрову. Једном он рече Петру: Брате Петре, ја хоћу да ти дам слободу, и да те убудуће имам као брата. – А л и Петар не хте да буде слободан, него више вољаше да му служи у својству роба. Често се могло видети како га други робови исмевају, понекад чак и бију и на све могуће начине вређају, а он све то трпи смирено и ћутке. Једне пак ноћи Петар виде у сну оног лучезарног Човека који му се некада беше јавио у Африци у његовој одећи; сада пак тај Човек држаше у руци тридесет златника и рече му: „Не тугуј, брате Петре, јер ја примих новце за које си ти продао себе; претрпи неко време, док те не препознају“.

Након неког времена допутоваше из Африке неке кујунџије да се поклоне светим местима. Господар Петров Зоил позва их кући својој на обед. За време обеда гости почеше разазнавати Петра, и говораху један другоме: Како овај човек личи на Петра цариника! – Чувши овај њихов разговор Петар стаде заклањати лице своје од њих, да га не би сасвим познали. Ипак га они јасно познаше и стадоше говорити домаћину Зоилу: Хоћемо, Зоиле, да ти кажемо једну ствар: знаш ли ти да код тебе у дому твом служи велики човек – Петар? Заиста је ово Петар, који у Африци беше врло виђен властелин и имађаше много робова својих, али он неочекивано пусти на слободу све своје робове, а сам се некуда изгуби. Кнеза то веома ожалости и он жали што нас Петар остави. Због тога ми бисмо желели да Петра узмемо са собом. – А Петар који таман беше пред вратима носећи на послужавнику неко јело, чу ове речи њихове, спусти на земљу послужавник са јелом, па отрча капији са жељом да побегне. На капији пак бејаше вратар, глувонем од рођења, који је само по извесним знацима отварао и затварао капију. Журећи да што пре изађе, угодник Божји Петар рече глувонемом вратару: Теби говорим именом Господа нашег Исуса Христа, брзо ми отвори капију. – На то глувонеми проговори и рече: Добро, господине, одмах ћу отворити.

И заиста, он одмах отвори капију, и Петар хитно изиђе. А вратар, бивши глувонеми, оде к своме господару Зоилу и у присуству свих стаде говорити; и сви се на дому удивише када га чуше где говори. И одмах сви устадоше и стадоше тражити Петра, али га не нађоше. А глувонеми им рече: Видите да није побегао; знајте, то је велики слуга Божји. Јер када дође капији, он ми рече: У име Господа Исуса Христа теби говорим, отвори!“ И ја тог часа видех где из уста његових изађе пламен који се дотаче мојих усана, и ја проговорих.

Тада сви појурише у потеру за Петром, али га не стигоше; свуда га брижљиво тражише, али га не нађоше. Онда сви у дому Зоиловом много плакаше због Петра, и говораху: Како то ми не знадосмо, да је он тако велики слуга Божји? – И прославише Бога који има многе прикривене слуге Своје. А Петар, бежећи од људске славе, кријаше се по непознатим местима све до престављења свог Богу, коме слава вавек. Амин.