18. Тако, дакле, кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави. 

19. Рећи ћеш ми: Зашто онда укорава? Јер ко се супротставио вољи његовој? 

20. А ко си ти, о човече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? 

21. Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? 

22. А шта ако Бог, хотећи да покаже гнев свој и да објави моћ своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гнева, који су спремљени за пропаст, 

23. да би објавио богатство славе своје на сасудима милости, које приправи за славу, 

24. нас које и призва, не само од Јудејаца него и од незнабожаца. 

25. Као што и говори код Осије: „Назваћу народом својим народ који није мој, и немилу милом”; 

26. И биће да на месту где им је било речено: „Ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога.” 

27. А Исаија виче за Израиљ: „Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.” 

28. Јер ће извршити брзо реч своју по правди, извршиће Господ брзо реч своју на земљи. 

29. И као што прорече Исаија: „Да нам Господ Саваот није оставио семе, постали бисмо као Содом и слични Гомору.” 

30. Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вере; 

31. а Израиљ тражећи закон праведности не постиже закона праведности. 

32. Зашто? Зато што не тражаше од вере, него од Дела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања 

33. Као што је написано: „Ево стављам у Сиону Камен спотицања и Стијену саблазни; и сваки који у Њега верује неће се постидети.”