Крајем четврте године суше у Палестини, и при великој оскудици у води, братија хтедоше да се разиђу и молише светитеља да их отпусти.
Он их прекори за њихово нетрпљење, и наложи им да се у Бога уздају.

И трећега дана појави се над лавром кишоносни облак, и паде велика киша, и напуни водом све лаврске ровове. Ова киша би само у лаври, а у околини не пада ни кап росе. Тада дођоше к старцу игумани из околних манастира и рекоше: Чиме сагрешисмо теби, оче, те си заборавио на нас и измолио од Бога кишу само за своју лавру.

– Он их утеши благим речима и ули им наде, да и у њиховим манастирима неће нестати воде док Бог не да кишу целој Палестини.

Када наступи пета година глади, тада настаде толика оскудица у води, да у Светом Граду просјаци умираху од жеђи.
Од суше и безкишја усахнуше извори, пресушише бунари и врела, ишчилеше потоци. Због тога патријарха Јована обузе велика туга, и он обилажаше она места која некада беху мочварна и подводна, и наређиваше да се копају ровови и бунари, еда би се пронашла вода, али воде не налажаху.

У Силоамском потоку многи радници са великом муком ископаше бунар од сто аршина дубок, али воду не нађоше. Изгубивши наду, патријарх горко оплакиваше општу несрећу целога града. Међутим, беше месец септембар и приближаваше се празник обновљења.

Дознавши да је преподобни Сава својом молитвом свео кишу на лавру, патријарх посла по њега и позва га к себи, и моли га да се помоли Богу, да се смилује на људе Своје и да их не помори глађу и жеђу. Преподобни пак Сава одбијаше, говорећи: Ко сам ја да прекратим гњев Божији, пошто сам сам грешан?

– А патријарх силно настојаваше молећи га. Тада преподобни рече: Добро, ја ћу из послушности поћи у келију и молити доброту Божију.
Но ако прођу три дана и не буде кише, онда знајте да ме Бог није услишио. Стога се молите и ви, да молитва моја дође к Богу.