Свети ГРИГОРИЈЕ Синаит - Како ћемо пронаћи дејство Духа?
Дејство Духа, које смо тајинствено примили у крштењу, налазимо на два начина. Дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена
Подели чланак са другима
Како ћемо пронаћи дејство Духа
Дејство Духа, које смо тајинствено примили у крштењу, налазимо на два начина.
Као прво (говорећи уопштено), дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена, као што говори свети Марко. И уколико вршимо заповести, утолико дејство јасније блиста над нама својим зрацима.
Као друго, оно се пројављује у послушању кроз зналачко и стално призивање Господа Исуса, тј. сећањем на Бога. Првим начином оно се налази спорије, а другим брже, уколико, наравно, човек научи да копа земљу са трудом и усрђем, тражећи злато.
Уколико, дакле, желимо да нађемо и спознамо истину и да не упаднемо у прелест, иштимо једино да имамо целовито дејство срца без облика и изгледа, не тражећи да маштом гледамо обличја и ликове наводних светих или разне светлости. Јер, у природи прелести и у њеним начелима јесте лажним маштаријама варати ум неискусних. Ми треба да се подвизавамо да имамо једино дејство молитве у срцима нашим, које загрева и орадошњује ум наш и распламсава душу за неизрециву љубав према Богу и људима.
На речени начин ће се доћи до смирења и скрушености, а не само до молитве. Молитва код почетника јесте свагдакрећуће умно дејство Светога Духа. У почетку она је као ватра радости која исијава из срца, а на крају као светлост која мирише божанственим дејством.
Проговорићемо сада о показатељима почетка дејства Духа код оних који га истински траже, а не као кушајући Бога, сагласно Мудрости Соломоновој, која вели да је „налазе они који је не искушавају и да се јавља код оних који не сумњају у њу“ (уп. Муд. 1, 2). Код неких се оно види као светлост која се рађа. Код других – као веселост заједно са трепетом. Код трећих – као радост. Код четвртих – као радост помешана са страхом. Код неких – као трепет и радост. Понекад код неких – као сузе и страх.
Душа се, наиме, радује посети Божијој и милости Његовој, али се плаши и дрхти од Његовог присуства, будући да је одговорна за многе грехе. Код свих, опет, оно у почетку бива као неизрецива скрушеност и неописив бол душе, која је болна као жена у часу порођаја, као што каже Свето Писмо. Јер, живо и делатно Слово, тј. Исус, улази дубоко до предела где се раздвајају душа и тело, кост и коштана срж, као што говори апостол, да би силом уништио острашћеност из свих делова душе и тела. Код неких се оно испољава као љубав према свима и непобедиви мир.
Код других – као раздраганост, коју свети оци често називају поскакивањем, што представља силу духа и покрет живога срца. Оно се зове и пулс и уздах духа који посредује за нас пред Богом неизрецивим уздасима. Исаија га је назвао породом правде Божије. Велики Јефрем га назива убодом, тј. пробадањем, док га Господ назива извором воде који проистаче вечни живот (водом назива дух) и поскакује из срца и кључа од јачине силе.
Треба да знаш да постоје две врсте поскакивања, тј. раздраганости: смиреновидно (које се зове пулс и уздах и посредовање духа) и велико поскакивање срца (које се зове и поскакивање и скок, тј. пропињање, и узводећи лет живога срца ка божанственом ваздуху). Јер, душа, окриљујући се божанственом љубављу и ослобађајући се свеза страсти, покушава да полети у висину још пре него што се раздвоји од тела, чезнући да се раздвоји од тежине тела.
Речено се зове и потрес (тј. кључање и кретање) духа, као у реченици: Исус се потресе у духу и сам се узбуди говорећи: Где сте га метнули (Јн. 11, 34). Разлику између великог и малог поскакивања показује божанствени Давид говорећи: Горе узиграше као овнови и брда као јагањци овчији (Пс. 113, 4). Он је мислио на савршене и на почетнике. Јер, да је мислио на вештаствене горе и брда, било би сувишно да каже да поскакују, будући да немају живота.
Треба да знамо да божанствени страх не садржи преплашеност (под преплашеношћу не подразумевам трепет који произилази из радости, већ страхоту од божанственог гнева, тј. васпитног карања и богоостављености), већ веселост са бојажљивошћу коју изазива молитва са огњем страха Божијег. Под страхом не подразумевам уплашеност која се јавља од негодовања Божијег, тј. од казне, већ страх мудрости, који се назива почетком мудрости. Страх се дели на три дела (премда су оци говорили да се дели на два), тј. на уводни и савршени, и још на страх од гнева Божијег, који треба углавном звати застрашеношћу, тј. потресеношћу и скрушеношћу.
Има више врста уплашености. Једна је од гнева, друга – од радости, а трећа – од срчане [силе] (тј. када се збуде превелико кључање, како веле, крви око срца). Другачија је уплашеност која долази од остарелости, другачија од греха, тј. прелести, а другачија од проклетства, која је дата роду људском преко Каина. Међутим, подвижника на почетку напада уплашеност од радости и од греха. Речено се, међутим, не дешава код свих. Код једног постоји веселост са страхом, при чему благодат доноси утеху души са пуно благопријатности и суза. Код другог постоји неприродно загревање, превазношење и тврдоћа срца, што распламсава душу и распаљује полне удове за телесно сједињење и заљубљеност, при чему се у машти унутрашње чини срамно дело пристанком на помисли.
Постоје две врсте дејстава код сваког почетника. Оно на два начина делује у срцу, при чему је један начин одвојен од другог. Једно дејство произилази од благодати, а друго од прелести. Велики Марко Подвижник сведочи говорећи: „Постоји дејство духовно, а постоји и дејство сатанско, које неискусан не разликује“. И опет: „Постоје три врсте топлине, која се распаљује од дејства у људима: једна је од благодати, друга од прелести, тј. од греха, и трећа од изобиља крви“, коју свети Таласије Африканац назива телесним саставом и саветује да је подешавамо и смиравамо умереним уздржањем.
Дејство благодати је распиривање ватре духа, која се креће у срцу радошћу и благопријатношћу, те утврђује, загрева и очишћује душу, привремено заустављајући помисли и привремено умртвљујући кретање тела. Њени знаци и плодови који пројављују њену истинитост јесу сузе, скрушеност, смирење, уздржање, ћутање, трпљење, сакривање од других и друго слично, из чега се уверавамо без оклевања.
Дејство прелести је распиривање греха, који душу распаљује уживањем и подиже сулуду жељу у телу за сједињељем са другим телима. Она је сасвим непредодредива и немирна, по свегом Дијадоху. Она поседује бесловесну радост и превазношење и смућење и неодредиву и (да кажем) неухрањену пријатност. Она са млаким уживањем утиче превасходно на желатељни [део душе]. Као вештаство свог распиривања она поседује уживања, за сарадника имајући ненасити стомак. Од њега она црпи и подиже читаво тело. Од њега она узима повод да дејствује и распаљује душу и да је вуче ка себи. И навикавајући се на сладострашће, човек постепено избацује благодат из себе.
ИЗВОР: ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V
Интернет издање: svetosavlje.org
Свети ГРИГОРИЈЕ Синаит - Како ћемо пронаћи дејство Духа?
Дејство Духа, које смо тајинствено примили у крштењу, налазимо на два начина. Дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена
Како ћемо пронаћи дејство Духа
Дејство Духа, које смо тајинствено примили у крштењу, налазимо на два начина.
Као прво (говорећи уопштено), дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена, као што говори свети Марко. И уколико вршимо заповести, утолико дејство јасније блиста над нама својим зрацима.
Као друго, оно се пројављује у послушању кроз зналачко и стално призивање Господа Исуса, тј. сећањем на Бога. Првим начином оно се налази спорије, а другим брже, уколико, наравно, човек научи да копа земљу са трудом и усрђем, тражећи злато.
Уколико, дакле, желимо да нађемо и спознамо истину и да не упаднемо у прелест, иштимо једино да имамо целовито дејство срца без облика и изгледа, не тражећи да маштом гледамо обличја и ликове наводних светих или разне светлости. Јер, у природи прелести и у њеним начелима јесте лажним маштаријама варати ум неискусних. Ми треба да се подвизавамо да имамо једино дејство молитве у срцима нашим, које загрева и орадошњује ум наш и распламсава душу за неизрециву љубав према Богу и људима.
На речени начин ће се доћи до смирења и скрушености, а не само до молитве. Молитва код почетника јесте свагдакрећуће умно дејство Светога Духа. У почетку она је као ватра радости која исијава из срца, а на крају као светлост која мирише божанственим дејством.
Проговорићемо сада о показатељима почетка дејства Духа код оних који га истински траже, а не као кушајући Бога, сагласно Мудрости Соломоновој, која вели да је „налазе они који је не искушавају и да се јавља код оних који не сумњају у њу“ (уп. Муд. 1, 2). Код неких се оно види као светлост која се рађа. Код других – као веселост заједно са трепетом. Код трећих – као радост. Код четвртих – као радост помешана са страхом. Код неких – као трепет и радост. Понекад код неких – као сузе и страх.
Душа се, наиме, радује посети Божијој и милости Његовој, али се плаши и дрхти од Његовог присуства, будући да је одговорна за многе грехе. Код свих, опет, оно у почетку бива као неизрецива скрушеност и неописив бол душе, која је болна као жена у часу порођаја, као што каже Свето Писмо. Јер, живо и делатно Слово, тј. Исус, улази дубоко до предела где се раздвајају душа и тело, кост и коштана срж, као што говори апостол, да би силом уништио острашћеност из свих делова душе и тела. Код неких се оно испољава као љубав према свима и непобедиви мир.
Код других – као раздраганост, коју свети оци често називају поскакивањем, што представља силу духа и покрет живога срца. Оно се зове и пулс и уздах духа који посредује за нас пред Богом неизрецивим уздасима. Исаија га је назвао породом правде Божије. Велики Јефрем га назива убодом, тј. пробадањем, док га Господ назива извором воде који проистаче вечни живот (водом назива дух) и поскакује из срца и кључа од јачине силе.
Треба да знаш да постоје две врсте поскакивања, тј. раздраганости: смиреновидно (које се зове пулс и уздах и посредовање духа) и велико поскакивање срца (које се зове и поскакивање и скок, тј. пропињање, и узводећи лет живога срца ка божанственом ваздуху). Јер, душа, окриљујући се божанственом љубављу и ослобађајући се свеза страсти, покушава да полети у висину још пре него што се раздвоји од тела, чезнући да се раздвоји од тежине тела.
Речено се зове и потрес (тј. кључање и кретање) духа, као у реченици: Исус се потресе у духу и сам се узбуди говорећи: Где сте га метнули (Јн. 11, 34). Разлику између великог и малог поскакивања показује божанствени Давид говорећи: Горе узиграше као овнови и брда као јагањци овчији (Пс. 113, 4). Он је мислио на савршене и на почетнике. Јер, да је мислио на вештаствене горе и брда, било би сувишно да каже да поскакују, будући да немају живота.
Треба да знамо да божанствени страх не садржи преплашеност (под преплашеношћу не подразумевам трепет који произилази из радости, већ страхоту од божанственог гнева, тј. васпитног карања и богоостављености), већ веселост са бојажљивошћу коју изазива молитва са огњем страха Божијег. Под страхом не подразумевам уплашеност која се јавља од негодовања Божијег, тј. од казне, већ страх мудрости, који се назива почетком мудрости. Страх се дели на три дела (премда су оци говорили да се дели на два), тј. на уводни и савршени, и још на страх од гнева Божијег, који треба углавном звати застрашеношћу, тј. потресеношћу и скрушеношћу.
Има више врста уплашености. Једна је од гнева, друга – од радости, а трећа – од срчане [силе] (тј. када се збуде превелико кључање, како веле, крви око срца). Другачија је уплашеност која долази од остарелости, другачија од греха, тј. прелести, а другачија од проклетства, која је дата роду људском преко Каина. Међутим, подвижника на почетку напада уплашеност од радости и од греха. Речено се, међутим, не дешава код свих. Код једног постоји веселост са страхом, при чему благодат доноси утеху души са пуно благопријатности и суза. Код другог постоји неприродно загревање, превазношење и тврдоћа срца, што распламсава душу и распаљује полне удове за телесно сједињење и заљубљеност, при чему се у машти унутрашње чини срамно дело пристанком на помисли.
Постоје две врсте дејстава код сваког почетника. Оно на два начина делује у срцу, при чему је један начин одвојен од другог. Једно дејство произилази од благодати, а друго од прелести. Велики Марко Подвижник сведочи говорећи: „Постоји дејство духовно, а постоји и дејство сатанско, које неискусан не разликује“. И опет: „Постоје три врсте топлине, која се распаљује од дејства у људима: једна је од благодати, друга од прелести, тј. од греха, и трећа од изобиља крви“, коју свети Таласије Африканац назива телесним саставом и саветује да је подешавамо и смиравамо умереним уздржањем.
Дејство благодати је распиривање ватре духа, која се креће у срцу радошћу и благопријатношћу, те утврђује, загрева и очишћује душу, привремено заустављајући помисли и привремено умртвљујући кретање тела. Њени знаци и плодови који пројављују њену истинитост јесу сузе, скрушеност, смирење, уздржање, ћутање, трпљење, сакривање од других и друго слично, из чега се уверавамо без оклевања.
Дејство прелести је распиривање греха, који душу распаљује уживањем и подиже сулуду жељу у телу за сједињељем са другим телима. Она је сасвим непредодредива и немирна, по свегом Дијадоху. Она поседује бесловесну радост и превазношење и смућење и неодредиву и (да кажем) неухрањену пријатност. Она са млаким уживањем утиче превасходно на желатељни [део душе]. Као вештаство свог распиривања она поседује уживања, за сарадника имајући ненасити стомак. Од њега она црпи и подиже читаво тело. Од њега она узима повод да дејствује и распаљује душу и да је вуче ка себи. И навикавајући се на сладострашће, човек постепено избацује благодат из себе.
ИЗВОР: ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V
Интернет издање: svetosavlje.org
