Свети ДИМИТРИЈЕ Ростовски - Прва упутства о молитви
Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?
Подели чланак са другима
О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ
Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?
Сва ова питања треба стално да занимају срце и ум сваке верујуће душе, будући да у молитви човек разговара са Богом, ступа са Њим у благодатну заједницу и живи у Њему. Богом просвећени оци Цркве нам на сва ова питања дају одговоре који почивају на опиту духоносне и Духом обасјане молитве, који су разумљиви и приступачни како ученим тако и простим. Они су упућени сваком човеку који тражи Бога, уводећи га у уметност правог мољења (Епископ Никон).
ПРВА УПУТСТВА О МОЛИТВИ
(по светом Димитрију Ростовском)
Многи уопште не знају у чему се састоји унутрашње молитвено делање и не разумеју шта је богомислије. Они нису никад ништа чули о унутрашњој, умној молитви и сматрају да се молитва исцрпљује обављањем богослужења из црквених богослужбених књига. Они такође не знају ништа о унутрашњем тајном разговору са Богом у срцу и никад нису окусили његову сладост.
Такви се према молитви односе као слепорођени према сунчевој светлости. Они слушају о свему томе, али не разумеју, и ради тог свог незнања лишавају се духовне мудрости и унутрашњег усавршавања. Стога ми је жеља да изнесем неколико ствари ради духовне поуке и упућивања у богомислије, као и у Исусову молитву, како би сваки онај који тражи прави молитвени живот уз Божију помоћ могао да започне са својим унутрашњим духовним и молитвеним растом.
а. О двојности човека и његове молитве
Двојна је природа човекова, тј. спољашња и унутрашња, телесна и духовна. Спољашњи, телесни човек је видљив, а унутрашњи, духовни човек, „скривени човек срца“ јесте невидљив (1.Пт.3,4).
Двојако је и образовање човека: спољашње и унутрашње. „Спољашњи човек“ налази задовољство и потребу у књигама, у љубави према мудрости, у уметности. „Унутрашњи човек“ превасходно се бави мислима: о Богу, Божијој љубави, топлини Духа. молитви.
И молитва је такође двојака: спољашња и унутрашња. Спољашња има своју одређену форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, своје време за обављање у храму или у дому. Ту спадају сва богослужења у храму или молитвени скупови у домовима, према речи Господњој: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20).
Унутрашња молитва је слободна и може се вршити у свако време и на сваком месту. Кадгод се разум и срце уздигну Богу – она тече… Ова се молитва заснива на упутству Господњем да се молимо у скривеној клијети (Мт.6,6). Та је клијет – човеково срце. Ми је носимо свуда са собом, и у њој се можемо, у свако време, кад смо сами или кад смо међу људима, закључати, те наш дух безгласно уздићи Богу.
У овој клијети срца требало би да се верујући Хришћанин често сабира и да се у свој топлини живе вере тихо моли Господу.
б. О молитви која сједињује човек са Богом у љубави
Све почива на нашем слободном, свесном обраћању к Богу
(свети Теофан Затворник)
Буди свестан да пуни живот твоје душе зависи од тога колико си стварно повезан са Богом. Он је Творац, средиште и крајњи циљ људске душе.
Њему она дугује свој живот и своју унутрашњу природу.
Она ће у Њему вечно да живи. Јер, све земаљско чему тежимо, оно што волимо и за чим чезнемо (знање, богатство, слава), не одговара нашој души и не може је задовољити, будући да је привремено и пролазно. Душа која је по природи својој вечна, само у вечном Богу може да нађе свој мир – само јој Господ може пружити неизмерну благодат Духа Светога.
Бог је највише добро људске душе, док су сва лепота, мудрост и љубав овога света само сенке Његовог сјаја. У Њему је завичај наше душе, њена постојбина. Из Њега је дошла и Њему се она враћа, као што је наше тело постало од земље и у њу се опет враћа (свети Димитрије Ростовски).
Ми знамо да наше, од земље створено, тело не може да живи само од себе, већ од онога што му земља даје. Тако исто ни душа не може да живи сама од себе, већ јој је потребна светлост, храна и одећа од Духа Светога (преподобни Макарије Велики). Ради свега тога, први од свих животних задатака јесте да сву ревност своју употребимо на повезивање са Христом, да бисмо са Њим вечно живели. Само је најунутрашњија љубав нашег срца у стању да нас сједини са Богом, пошто је ЉУБАВ Његова природа (уп. Лк.7,47). Бог је близу оних који га воле, сједињује се са онима који га траже, и дарује неизмерно богатство онима који су жедни блаженства Његове љубави.
Да би се код тебе развила љубав према Богу, и да би се сјединио у нераздвојну заједницу љубави са Њим, неопходно је д често обављаш молитву са узношењем ума ка Господу. Као шт је за одржање ватре потребно да се често набацују дрва, тако и честа молитва подстиче и снажи Божанску љубав у нашем срцу. Та љубав затим распламсава, осветљава, загрева и подстиче целог нашег унутрашњег човека – открива му сву, дотле скривен) мудрост, и чини га сличним светлозарном серафиму који у дух пред Богом стоји, духовно га гледа и из Њега црпи духовно бла женство (свети Димитрије Ростовски).
ИЗВОР: кљига: Обитавање Безграничног у срцу
Бисeри из „Добротољубља“ и других духовних списа о нeпрeстаној Исусовој молитви саврeмeних свeтих Отаца Тeофана Затворника, Игнатија Брјанчанинова, Сeрафима Саровског, и других
svetosavlje.org
Свети ДИМИТРИЈЕ Ростовски - Прва упутства о молитви
Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?
О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ
Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?
Сва ова питања треба стално да занимају срце и ум сваке верујуће душе, будући да у молитви човек разговара са Богом, ступа са Њим у благодатну заједницу и живи у Њему. Богом просвећени оци Цркве нам на сва ова питања дају одговоре који почивају на опиту духоносне и Духом обасјане молитве, који су разумљиви и приступачни како ученим тако и простим. Они су упућени сваком човеку који тражи Бога, уводећи га у уметност правог мољења (Епископ Никон).
ПРВА УПУТСТВА О МОЛИТВИ
(по светом Димитрију Ростовском)
Многи уопште не знају у чему се састоји унутрашње молитвено делање и не разумеју шта је богомислије. Они нису никад ништа чули о унутрашњој, умној молитви и сматрају да се молитва исцрпљује обављањем богослужења из црквених богослужбених књига. Они такође не знају ништа о унутрашњем тајном разговору са Богом у срцу и никад нису окусили његову сладост.
Такви се према молитви односе као слепорођени према сунчевој светлости. Они слушају о свему томе, али не разумеју, и ради тог свог незнања лишавају се духовне мудрости и унутрашњег усавршавања. Стога ми је жеља да изнесем неколико ствари ради духовне поуке и упућивања у богомислије, као и у Исусову молитву, како би сваки онај који тражи прави молитвени живот уз Божију помоћ могао да започне са својим унутрашњим духовним и молитвеним растом.
а. О двојности човека и његове молитве
Двојна је природа човекова, тј. спољашња и унутрашња, телесна и духовна. Спољашњи, телесни човек је видљив, а унутрашњи, духовни човек, „скривени човек срца“ јесте невидљив (1.Пт.3,4).
Двојако је и образовање човека: спољашње и унутрашње. „Спољашњи човек“ налази задовољство и потребу у књигама, у љубави према мудрости, у уметности. „Унутрашњи човек“ превасходно се бави мислима: о Богу, Божијој љубави, топлини Духа. молитви.
И молитва је такође двојака: спољашња и унутрашња. Спољашња има своју одређену форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, своје време за обављање у храму или у дому. Ту спадају сва богослужења у храму или молитвени скупови у домовима, према речи Господњој: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20).
Унутрашња молитва је слободна и може се вршити у свако време и на сваком месту. Кадгод се разум и срце уздигну Богу – она тече… Ова се молитва заснива на упутству Господњем да се молимо у скривеној клијети (Мт.6,6). Та је клијет – човеково срце. Ми је носимо свуда са собом, и у њој се можемо, у свако време, кад смо сами или кад смо међу људима, закључати, те наш дух безгласно уздићи Богу.
У овој клијети срца требало би да се верујући Хришћанин често сабира и да се у свој топлини живе вере тихо моли Господу.
б. О молитви која сједињује човек са Богом у љубави
Све почива на нашем слободном, свесном обраћању к Богу
(свети Теофан Затворник)
Буди свестан да пуни живот твоје душе зависи од тога колико си стварно повезан са Богом. Он је Творац, средиште и крајњи циљ људске душе.
Њему она дугује свој живот и своју унутрашњу природу.
Она ће у Њему вечно да живи. Јер, све земаљско чему тежимо, оно што волимо и за чим чезнемо (знање, богатство, слава), не одговара нашој души и не може је задовољити, будући да је привремено и пролазно. Душа која је по природи својој вечна, само у вечном Богу може да нађе свој мир – само јој Господ може пружити неизмерну благодат Духа Светога.
Бог је највише добро људске душе, док су сва лепота, мудрост и љубав овога света само сенке Његовог сјаја. У Њему је завичај наше душе, њена постојбина. Из Њега је дошла и Њему се она враћа, као што је наше тело постало од земље и у њу се опет враћа (свети Димитрије Ростовски).
Ми знамо да наше, од земље створено, тело не може да живи само од себе, већ од онога што му земља даје. Тако исто ни душа не може да живи сама од себе, већ јој је потребна светлост, храна и одећа од Духа Светога (преподобни Макарије Велики). Ради свега тога, први од свих животних задатака јесте да сву ревност своју употребимо на повезивање са Христом, да бисмо са Њим вечно живели. Само је најунутрашњија љубав нашег срца у стању да нас сједини са Богом, пошто је ЉУБАВ Његова природа (уп. Лк.7,47). Бог је близу оних који га воле, сједињује се са онима који га траже, и дарује неизмерно богатство онима који су жедни блаженства Његове љубави.
Да би се код тебе развила љубав према Богу, и да би се сјединио у нераздвојну заједницу љубави са Њим, неопходно је д често обављаш молитву са узношењем ума ка Господу. Као шт је за одржање ватре потребно да се често набацују дрва, тако и честа молитва подстиче и снажи Божанску љубав у нашем срцу. Та љубав затим распламсава, осветљава, загрева и подстиче целог нашег унутрашњег човека – открива му сву, дотле скривен) мудрост, и чини га сличним светлозарном серафиму који у дух пред Богом стоји, духовно га гледа и из Њега црпи духовно бла женство (свети Димитрије Ростовски).
ИЗВОР: кљига: Обитавање Безграничног у срцу
Бисeри из „Добротољубља“ и других духовних списа о нeпрeстаној Исусовој молитви саврeмeних свeтих Отаца Тeофана Затворника, Игнатија Брјанчанинова, Сeрафима Саровског, и других
svetosavlje.org
