Свети СИМЕОН Нови Богослов - Постаде потпуно својина Духа Светога
Свети СИМЕОН Нови Богослов много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ.
Подели чланак са другима
Дуги пут подвижништва завршаваше се за њега: његово напредовање у усавршавању уздизаше његову душу на све божанскије висине: тешкоће светих борби измењиваху се у лакоћу или, да употребимо необичнију реч, у богослична одмарања Бестелесних Сила; природа тела његова, под утицајем једње узвишеније силе, прелажаше из своје унижености у нетрулежност (αφθαρόίαν); њега наново захватише виђења и откривења Господња, и он унапред посматраше будуће догађаје.
Тако једном он стајаше на молитви чистој, и ево шта виде: ваздух поче да зрачи уму његовом; иако је био у својој келији, изгледало му је да се налази напољу; била је ноћ, око прве страже.
Са висине поче да руди као праскозорје; кућа и све остало ишчезе, и он мишљаше да уопште није у кући.
Потпуно у екстази, он целим умом својим посматраше светлост која му се показа: она мало по мало растијаше и чињаше те ваздух постајаше све светлији и светлији, и он се осети да је он сам, са целим телом својим, изашао изван земаљских ствари.
Но како ова светлост продужаваше да сија све јаче и јаче, и изнад њега постаде по сјају слична сунцу у подне, он осети да се сам налази усред светлости и да је сав пун радости и суза од сладости која обузе васцело тело његово.
Притом он виде како се та иста светлост на необичан начин сједињује са његовим телом и постепено продире у његове удове.
Необичност овог призора отстрани га од малочашњег посматрања и учини те сву пажњу обрати на ово необично збивање унутар њега.
И он посматраше све док ова светлост постепено не проже цело тело његово, срце и унутрашњост, и њега васцелог учини огњем и светлошћу.
И као малочас за кућу, тако сада светлост учини те он изгуби осећај за облик, за положај, за тежину и за изглед свога тела.
И из светлости дође му глас и рече:
„Тако ће се изменити сви који се на земљи буду затекли живи када одјекне последња труба, и такви бити узнесени на сусрет Господу на небо, – као што каже Павле“.
Много часова тако проведе блажени, стојећи и непрестано славећи Бога тајанственим речима, и посматрајући славу која га је окруживала и будуће блаженство, приправљено светима на сву вечност.
И поче блажени размишљати и говорити у себи:
„Да ли ћу се повратити у пређашње обличје мога тела, или ћу остати овако?“
– Но тек што поче тако размишљати, он изненада распозна да још носи обличје тела: јер он стварно гледаше себе где је са целим телом својим постао сав светлост, светлост безоблична, безлична и невештаствена – άυλον: и он чврсто осећаше да му је тело његово са њим, али некако бестелесно и као духовно -ασώματον πως και ώς πνευματικόν: јер оно не имађаше ни тежине, ни тврдође, и он беше запањен гледајући себе у телу као бестелесна.
Но утом светлост што беше у њему рече му као малочашњи глас:
„Такви ће после васкрсења бити у будућем веку сви свети, бестелесно обучени у тела духовна: или лакша и тананија и високолетнија, или тежа и тромија и к земљи устремљенија; од тога ће тада зависити свачије место и достојанство и блискост к Богу“.
Чувши то, и посматрајући неисказану светлост Божју, богоимани Симеон боговидац узнесе благодарност Богу који је прославио род људски и учинио га заједничарем Свога Божанства и Царства, и утом се потпуно врати у себе, и поново се нађе унутар своје келије на пређашњи начин и у пређашњем стању: човек у васцелом бићу свом.
Само, као што он са заклетвом тврђаше онима којима повери и откри ове тајне, он много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, помоћу тих чудесности он постаде потпуно својина Духа Светога, и беше испуњен божанских дарова Његових: и сасвим је природно што он, очистивши до крајњих граница свој ум, имађаше као пророци у старини узвишена виђења и откривења Господња.
ИЗВОР: Из Житија Светог СИМЕОНА Новог Богослова
Интернет Издање: svetosavlje.org
Свети СИМЕОН Нови Богослов - Постаде потпуно својина Духа Светога
Свети СИМЕОН Нови Богослов много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ.
Дуги пут подвижништва завршаваше се за њега: његово напредовање у усавршавању уздизаше његову душу на све божанскије висине: тешкоће светих борби измењиваху се у лакоћу или, да употребимо необичнију реч, у богослична одмарања Бестелесних Сила; природа тела његова, под утицајем једње узвишеније силе, прелажаше из своје унижености у нетрулежност (αφθαρόίαν); њега наново захватише виђења и откривења Господња, и он унапред посматраше будуће догађаје.
Тако једном он стајаше на молитви чистој, и ево шта виде: ваздух поче да зрачи уму његовом; иако је био у својој келији, изгледало му је да се налази напољу; била је ноћ, око прве страже.
Са висине поче да руди као праскозорје; кућа и све остало ишчезе, и он мишљаше да уопште није у кући.
Потпуно у екстази, он целим умом својим посматраше светлост која му се показа: она мало по мало растијаше и чињаше те ваздух постајаше све светлији и светлији, и он се осети да је он сам, са целим телом својим, изашао изван земаљских ствари.
Но како ова светлост продужаваше да сија све јаче и јаче, и изнад њега постаде по сјају слична сунцу у подне, он осети да се сам налази усред светлости и да је сав пун радости и суза од сладости која обузе васцело тело његово.
Притом он виде како се та иста светлост на необичан начин сједињује са његовим телом и постепено продире у његове удове.
Необичност овог призора отстрани га од малочашњег посматрања и учини те сву пажњу обрати на ово необично збивање унутар њега.
И он посматраше све док ова светлост постепено не проже цело тело његово, срце и унутрашњост, и њега васцелог учини огњем и светлошћу.
И као малочас за кућу, тако сада светлост учини те он изгуби осећај за облик, за положај, за тежину и за изглед свога тела.
И из светлости дође му глас и рече:
„Тако ће се изменити сви који се на земљи буду затекли живи када одјекне последња труба, и такви бити узнесени на сусрет Господу на небо, – као што каже Павле“.
Много часова тако проведе блажени, стојећи и непрестано славећи Бога тајанственим речима, и посматрајући славу која га је окруживала и будуће блаженство, приправљено светима на сву вечност.
И поче блажени размишљати и говорити у себи:
„Да ли ћу се повратити у пређашње обличје мога тела, или ћу остати овако?“
– Но тек што поче тако размишљати, он изненада распозна да још носи обличје тела: јер он стварно гледаше себе где је са целим телом својим постао сав светлост, светлост безоблична, безлична и невештаствена – άυλον: и он чврсто осећаше да му је тело његово са њим, али некако бестелесно и као духовно -ασώματον πως και ώς πνευματικόν: јер оно не имађаше ни тежине, ни тврдође, и он беше запањен гледајући себе у телу као бестелесна.
Но утом светлост што беше у њему рече му као малочашњи глас:
„Такви ће после васкрсења бити у будућем веку сви свети, бестелесно обучени у тела духовна: или лакша и тананија и високолетнија, или тежа и тромија и к земљи устремљенија; од тога ће тада зависити свачије место и достојанство и блискост к Богу“.
Чувши то, и посматрајући неисказану светлост Божју, богоимани Симеон боговидац узнесе благодарност Богу који је прославио род људски и учинио га заједничарем Свога Божанства и Царства, и утом се потпуно врати у себе, и поново се нађе унутар своје келије на пређашњи начин и у пређашњем стању: човек у васцелом бићу свом.
Само, као што он са заклетвом тврђаше онима којима повери и откри ове тајне, он много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, помоћу тих чудесности он постаде потпуно својина Духа Светога, и беше испуњен божанских дарова Његових: и сасвим је природно што он, очистивши до крајњих граница свој ум, имађаше као пророци у старини узвишена виђења и откривења Господња.
ИЗВОР: Из Житија Светог СИМЕОНА Новог Богослова
Интернет Издање: svetosavlje.org
