Господ је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим.
Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24).

Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље.
Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га.

Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру.
Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења.

Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности?
Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу.

Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед.
То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега.