Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да зову све и да говоре:
Приближило се Царство (Мт.10,7), тј. пришло је Царство – идите у њега.

Шта, пак, ми треба да проповедамо?
Треба свима да вичемо:

„Ви сте синови Царства. Не бежите из Царства у невољу и ропство“.
Јер, многи беже. Једне плени слобода ума: „Нећемо,- говоре,- окове вере и терет ауторитета, па макар и Божанског.
Сами ћемо све одгонетнути и решити“.

Па и решили су.
Начинили су такве басне у којима је више детињарија него у грчкој митологији.
И – тиме се величају… Друге привлачи широки пут страсти:

„Нећемо,- говоре,- никакве заповести, ни захтеве савести.
Све су то апстракције. Нама је потребна чулна природност“.

И пошли су за њом. Шта се, међутим, десило?
Уподобили су се бесловесним животињама.
Зар се није из тог пада нарави и родила теорија о човековом пореклу од животиња?

Ето докле иду! А све беже од Господа, све беже…