Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају (Мт.11,12).

Царство се достиже са напором, са трудом и усиљем, са тешким подвизима.
Због тога га достижу само они који воде напоран, подвижнички живот.

Они на путу ка Царству одбијају сваку врсту утеха.
Oнe, у својим разним видовима, удаљавају од Царства. Код нас, данас, међутим, једино и постоји брига о утехама, ретко душевним, а већином телесним: како појести, попити, провеселити се, проћи и бити окружен раскошом.

На позив на царску гозбу рекли су:
„Изговори ме“, премда је и у њему (тј. Царству) вечера и то царска, каква ни на ум никоме не долази.

Међутим, она не одговара нашем укусу. Оно што се тамо сматра слатким, нама је горко; шта је тамо пријатно, нама је одбојно; шта тамо весели, нас притиска – у свему смо се разишли.

И Царство са подвижницима који га задобијају одлази од нас.
Но, ми смо томе ради. Чак бисмо да их што пре отерамо.
Договарамо се како то да учинимо.

Ипак, лукавима недостаје силе за успех.