У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес, који, као у кући, располаже свим што је у њему.
Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега.

Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела.
Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима.

Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи.
И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов.

За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика.
Укаже ли се она – грех ћe се учинити.
Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније.

Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45).