А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн.16, 13).

Зашто се у логикама не спомиње овај извор сазнања?

Не треба се чудити што се он не спомиње у незнабожачким логикама. Међутим, зашто га нема ни у хришћанским?
Зар Хришћанин треба да престане да буде Хришћанин и да заборави на сва верна и несумњива обећања која су му дата кад почне да се служи својим умом?

О гледању и слушању се много пише. Довољно се објашњава и поступак уопштавања и закључивања из виђеног и слушаног. Међутим, како одгонетнути значење свега остављено је на вољу досетљивости ученика логике.

Зашто да му се не скрене пажња: „Имаш обећања Духа истине; Њему следи; Њиме се решава значење свега постојећег, јер је Бог извор његовог бића“?

Зар се због тог заборава нису све данашње књиге напуниле досеткама (о свету Божијем) и претпоставке се тако расплодиле? Није тешко видети да су оне плод дечје уобразиље.