Господ је пред страдање говорио светим апостолима:

Још мало и нећете ме видети, и oпeт мало и угледаћете ме (Јн.16,19).

Страдања Господња и Његова смрт тако су поразили свете апостоле да су се очи њиховог ума помрачиле и они престали да Господа гледају као Господа. Светлост се сакрила и они су седели у горкој и мучној тами.

Но, ту таму је развејала светлост Васкрсења Христовог, и они су опет угледали Господа.Тако је своје речи објаснио сам Господ: Ви ћeтe заплакати, говорио је Он, и заридати, а свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост (Јн.16,20).

Говоре да и свака душа на путу ка савршенству доживљава сличну тешкоћу. Тама је са свих страна окружује и она не зна где да се дене. Међутим, долази Господ и жалост се претвара у радост.

Слично томе – и жена мора да се помучи пре него што донесе на свет новог човека. Зар одатле не треба извести закључак: ко то није искусио, још се није родио као прави Хришћанин!