Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години 

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе.
Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама – и, ништа више.

Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени.
И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност.

Како се то остваривало?
Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој.

Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају.
Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника.

Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу.
Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало.

Они су имали само једну бригу – да проповедају, и само једну жалост – када не слушају проповед.

Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди.
И сада би тако требало да буде.
Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо.

Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима.
У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости.

Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди.
Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност.
Она сама долази после труда над самим собом.

Иѕвор: pravoslavno.rs