Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години 

Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима,
и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8).

Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом.
На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим.

Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа.
Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој.

Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна.
Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не.

А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег.
Шта да се ради?

Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње.
Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње.

Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско.
Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност

Иѕвор: svetosavlje.org