Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години 

Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали.
Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30).

Свака страст је противна истини и добру, а завист – више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба.
Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена.

У малим размерама она се може наћи код сваког.
Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче.

Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас.
Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце.

Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут.
Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице.

Мир је тада већ немогућ.
Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца.

Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти.
То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме.

Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу.
Тада ће и завист да се стиша.

Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети.
Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо – она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати

Иѕвор: pravoslavno.rs