Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години 

И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2).
То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења.

Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена.
Прави молитвеници га не примећују.

Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује.
Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог савршенства.

Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световњаци.

Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела.

Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак!
(На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте.

Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче.
Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава.

Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди – брзопокретан као срна, и ватрен духом.
Тело треба поучавати добру, као роба.

То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем.
Ту тело у потпуности „трпи“ власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом.

Иѕвор: pravoslavno.rs