У петој борби треба да избегнемо жалце свепрождируће туге. Уколико задобије могућност да овлада нашим срцем, она онемогућава Божанствено сагледавање.
Суновративши душу са висине светог расположења, она је раслабљује до краја и гуши, не дајући јој ни да молитве врши са обичном срдачном живошћу, ни да притиче читању Свештених књига (као духовном оруђу и леку), ни да буде мирна и кротка са братијом, док је према обавезним делима послушања чини нетрпељивом и ропћућом. Лишивши је сваког здравог расуђивања и помутивши јој срце, она је чини избезумљеном и опијеном, те је скрушава и дави погубним очајањем.

Стога смо, уколико желимо да се законито трудимо у подвизима духовне борбе, дужни да са подједнаком пажњом лечимо и ову болест. Као што мољац [нагриза] одећу, и црв дрво, т-ко и туга човеку изједа срце (Прич.25,21): тако јасно и одређено Божанствени Дух изражава силу опасне и погубне страсти.

Као што одећа коју су изјели мољци више нема никакву вредност, нити је прикладна за часну употребу, и као што дрво које су изгризли црви више није за грађу или за украс ма које грађевине, макар и осредње, већ заслужује да буде одложено ради спаљивања огњем, тако и душа коју прождиру угризи свеуништавајуће туге више није прикладна за првосвештеничку одећу, тј. миро Духа Светог, које силази са неба најпре на браду Ааронову, а затим на скуте његове, као што је речено у пророштву светог Давида: Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Ааронову, које се стаче на скут од хаљине његове (Пс.132,2), нити за грађење и украшавање духовног храма чији је темељ поставио Павле, премудри архитекта, говорећи: 

Јер сте ви храм Божији и Дух Божији живи у вама (1.Кор.З,16), за чију изградњу се користе дрва која описује невеста у Песми над Песмама, говорећи: Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам од кипариса (Песм.1,17). Ето какве врсте дрвећа се изабиру за храм Божији: оне су и угодног мириса и не труле, како не би подлегла кварењу услед старости, нити гњилости од црва.

Понекад та болест има обичај да се рађа од претходних страсти, од гнева, похоте, или грамжљивости, тј. кад неко у уму изгуби наду да ће их задовољити делима или стварима по њиховим врстама; понекад се рађа без икаквих видљивих разлога који би могли да нас баце у ту пропаст, тј. по дејству лукавог непријатеља, при чему нас изненада захвата таква жалост да са уобичајеном љубазношћу нисмо способни да примимо чак ни особе које су нам најдраже и најпотребније (и све што нам оне тада буду рекле ми ћемо сматрати неумесним и непотребним, те им нећемо дати никакав љубазан одговор, будући да су све поре нашег срца испуњене горчином жучи).

Тиме се најјасније показује да се жалци жалости у нама не подижу увек због кривице других, него више због наше сопствене [кривице]: ми сами у себи носимо узроке свих жалости, тј. у семенима страсти која, чим нашу душу ороси киша искушења, одмах избијају у својим младицама и плодовима. Нико се никад не принуђује на грех (чак и ако рђав пример других побуђује на грех), већ [човек] у своме срцу има сакривену грађу одређеног греха. И никако не треба веровати да човек, на пример, изненада прима страст срамне похоте (не поседујући је раније), тј. када погледа на лепу жену и када буде поражен њеном лепотом. Напротив, треба сматрати да ју је он пожелео стога што је гледање на њу само изнело на видело болест која се скривала у унутрашњости. Због тога ми првенствено треба да се побринемо око очишћења својих страсти и исправке својих осећања и расположења.

Постоји још једна врста туге, и то најрђавија, која у душу која је сагрешила не полаже намеру да исправи живот и да се очисти од страсти, него – најпогубније очајање. Она Каину није допустила да се покаје после братоубиства, ни Јуди да после издаје потражи средства исправљања. Напротив, она га је, кроз очајање које је саветовала, навела на самоубиство.

Туга за нас може бити корисна само у случају када је примамо будући покретани или покајањем због грехова, или ватреном жељом за савршенством, или сагледавањем будућег блаженства. О њој и блажени Павле говори: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2.Кор.7,10).