О самољубљу и таштини

Вас хвале. Шта је у томе чудно?
Кад нема риба и рак је риба, како је говорио баћушка отац Партеније.

То, међутим силно препоручује наше друштво, у којем постоји саосећање макар и према сенци добра…
За Вас је то, пак, веома неповољно.

Када често пада на њега, кап пробија камен.
Од сваке похвале пада по један делић на црва самољубља и таштине и потхрањује га.

Он расте тако да Ви то и не примећујете, допушта да постоје и смирена осећања, али само док не ојача.
Када пак сазри, све ће одмах оглодати. То је опасно! И шта је то?

Похвала голица срце, зауставља ревност и паралише.
То је исто што и подметање ноге човеку који трчи.
Заустављање у духовном животу већ значи назадовање.

То је лоше! Шта да се ради?

Смирујте сами себе и потискујте узношење мисли и срца свим смиреним осећањима о себи. Онда, кад Вас по ушима каменују слатким речима, сиђите у срце и усрдно унизите себе пред Господом и пред светима Његовим. Какве су подвиге они прихватали да би угодили Господу!

А шта ми радимо?

Одемо једном у цркву, код куће начинимо пет поклона, прочитамо страницу спасоносне књижице – и већ смо доспели међу светитеље!
Сасвим тачно!

Понизно извршавање телесног труда много помаже.
Слуге су такође добри учитељи смирења.

Прижељкујте увреде, а посебно оне неправедне, или их бар дочекујте као спасоносни мелем који Господ ставља на рану таштине.
Међутим, немојте мислити да ћете Ви сами нешто учинити.

Притеците ка Господу, Који је Себе смирио до обличја слуге. Он ће Вас научити.
Само немојте бити немарни према овом стању.

Похвале ће Вас заледити и Ви ћете се претворити у мермерну скулптуру која споља лепо изгледа, али је беживотна.
Пресвета Богородице, избави нас од овога. Боље је бити у блату и боље је да нас сви газе, него да нам се ово догоди.