Светa Матронa Московскa једнa je од највољенијих светитељки у Русији данас. Њене мошти се чувају у Покровском манастиру у Москви, где верници непрестано хрле, тражећи њено заступништво.

СВЕДОЧЕЊА ЉУДИ КОЈИ СУ ПОЗНАВАЛИ БЛАЖЕНУ СТАРИЦУ МАТРОНУ

АНТОНИНА БОРИСОВНА МАЛАХОВА

Живела сам однедавно у Москви, тек годину дана како смо дошли са села и радила сам веома тежак посао у котларници Прве градске болнице, која је давала врућу воду за породилиште. На радном месту је било прљаво и вруће; било ми је веома тешко. Када бих радила у ноћној смени и мама би тамо са мном ноћевала, зато што сам била млада и плашила сам се да тамо ноћим сама. Ноћу смо се у тој котларници молили. Тако је било пре него што смо отишли код Матроне. Када сам се сусрела са њом, она ми је почела говорити: „Где радиш? Ој, ој! Преместиће те отуда.“ А ја нисам никога познавала у управи болнице и мислила сам: „Ко би се могао за мене заузети кад никога не познајем? Коме сам ја још потребна?“

Кроз две недеље, зове ме главни лекар и каже ми: „Ти си паметна девојка, писмена си, узећемо те да радиш у магацину.“ Ја кажем: „Бојим се, не знам да ли ћу тамо моћи да се снађем.“ „Снаћи ћеш се. Ако те било ко буде малтретирао, доћи ћеш мени и ја ћу ти у свему помоћи.“ И тако сам почела да радим у магацину, а потом сам прешла у књиговодство.
Још ми је матушка рекла: „А ти размишљаш о томе да учиш школу? Иди, иди, данас је такво време, треба учити.“ Размишљала сам да учим за медицинску сестру. Но, рат тек што се био завршио и у мени је још увек био страх да ме могу мобилисати, и зато сам се бојала да се упишем у школу. Али, када ме је матушка благословила, почела сам да учим. Затим ми је још рекла: „Судба је твоја још далеко, ти женици који ходе за тобом нису твоји, отерај их од себе, твоја је судба далеко.“

Тада сам имала 22 године, а удала сам се тек са 29. Исправно ми је рекла. Још је казала: „Потом ћеш живети добро, добро, нећеш знати ни колико новца у новчанику имаш.“ Ево, ја ни сада не знам колико новца овде имам. Други броје, пребројавају, а ја никада не знам. Ако данас немам новца, претпостављам, сутра ће сигурно стићи, било од куда.
На три километра од Себина, био је засеок, пет кућа у пољу. Ту су живеле две сестре, тета Наташа и Шура. Још су примиле убогу Прасковју (сви су је звали Пањка) и живели су утроје. Имали су коње и краву и њих су „раскулучили“ – одузели су им коње и краву.

Тада је Шура отпутовала у Москву да се жали и успут да сврати код Матроне. Дошавши код родбине, упитала их је за Матронину адресу. Али, они јој нису хтели дати адресу: „Ти си лепа, толико момака познајеш, не треба теби Матронина помоћ.“ Када је легла да спава, уснила је овакав сан: долази к њој Матрона, ставља јој на главу златан венац и говори јој: „Нису те пустили к мени, а ја ти стављам златан венац.“ Изјутра када је устала, рекла је родбини: „Нисте ме пустили к Матрони, а она ми се у сну јавила.“

Тада је пошла да се жали код Калинина и стала у ред. Била су потребна документа, и људи видећи да је са села, питају је да ли има пасош. „А ево га, – одговара, – у недрима, када прозову показаћу.“ (Пасош наравно није имала, откуда би га у то време имала једна сељанка?) Неочекивано јој је пришла непозната жена и рекла: „Пођите са мном, увешћу вас на други улаз.“ Провела ју је около, попели су се на седми спрат и ушли у кабинет Калинина. Каже јој: „Седите, шта вам се догодило?“ „Узели су нам коње, краву и земљу, – одговара Шура, – шта да радимо, да помремо од глади?“ „Не, то је неправедно, све ће вам вратити. Идите и будите без бриге.“
Следећег дана се вратила кући. Дочекала ју је тета Наташа: „Шурка, где си то била? Све су нам вратили, краву, коње.“ Тако су они живели као посебно сеоско домаћинство. Шура је умрла млада, са тридесет три године. Једном је Пањка уснила тета Наташу, непосредно после њене смрти. „И ја живим добро, – одговара тета Наташа, – а Шурка још боље од мене живи, у дивном врту, добро је.“

Дошле су код моје баке две жене и отишле Матрони ради исцељења. Једна је ишла са вером, а друга је лукаво подозревала. Дошле су код Матроне. Једну је примила и дала јој водицу, а другој чак ни водицу није дала. „Код мене, – каже – водице за вас нема.“ Враћају се оне од Матрјуше, а моја бака ми каже: „О мила моја ја ћу вам дати водицу, ја имам Матрјушину водицу!“ Нахранила је те старице, напојила чајем, и они су почели да се спремају да пођу. А бака се сетила и каже: „Причекај, само да ти налијем водице.“ Само што је налила водицу, и ставила на сточић: „Ево узми“ – тога трена флашица се распрсла на пола и вода се разлила. Тада је моја бака повикала: „Ај, шта сам то урадила, зашто сам ти дала водицу!“ Отрчала је Матрјуши. Тек што је ушла, а Матрјуша каже: „Одлази, одлази! Сада ћу ја да ти покажем како се мојом водицом располаже! Зар код мене нема моје водице? Направила си се добра па си дала! Шта, дала си јој водицу, је ли?“ – „Не матушка, нисам дала. Флашица се распрсла…“ – „Знам да је прсла! Код ње, у њеним рукама – не треба да буде моја водица.“
Допутовао је из Москве мој брат. И повели смо с њим краву у Москву да је продамо. Прошли смо тридесетак километара, када смо приметили да је брат негде изгубио документа: и своја и моја и због краве је потпуно изгубио главу. Говорио је: „Овога часа ћу се убити. Где сада да идем?“ А ја сам свог старијег брата назвала глупаном. „Па куда бисмо ми сада могли поћи?“ – „Поћи ћемо Матрони и питати је, она ће нам помоћи, хајдемо.“

Ево каква је Матрјуша! Показивала нам је пут и показивала нам је кућу где да преноћимо. До Москве смо ишли десет дана. И ево како смо ноћевали: Матрона нам покаже где је кућа, ми покуцамо и они нас прихвате. Мислено нам је показивала, наравно. Ја бих упитала брата: „Где ћемо преноћити?“ Он би одговорио: „Има кућа са ограђеним двориштем и плавим кровом.“ Ту смо пошли, покуцали, домаћица нас је примила и дала нам преноћиште. А када би долазила милицијска патрола, они су одговарали: „Код нас нема странаца, само су брат и сестра дошли.“ А ми нисмо имали никаквих докумената! А домаћини нас ништа нису испитивали, примали су нас као родбину. И тако је било све време пута.

И тако, после десет дана смо стигли, довели смо краву, све је било без икаквих проблема. Брат је био задивљен: после рата је било пуно патрола, све су контролисали, али нас нигде нису зауставили. Кажем брату: „Видиш ли каква чудеса!“ Он одговара: „Видим Њура.“ Затим га питам: „Хоћеш ли сада да пођеш до Матрјуше?“ „Поћи ћу.“ Дошла сам са братом код Матроне, још ни врата нисмо отворили, а чујемо њен глас. Домаћица отвара, а она се смеје: „Пусти их, пусти их, то су наши. Ја овако слепа целим путем сам њену краву за реп водила. Води њену краву, па пронађи јој дом да преноћи код добрих људи! Била сам ту за све што ти устреба. Са језика ми ниси силазила!“ А брату каже: „Како то, сестра ти је млађа од тебе, а назвала те је будалом?“ Брат је касније говорио: „Мени се коса на глави подигла док сам је слушао – није ишла са нама а све зна!“ Тада је брат упитао Матрону: „Шта ја сада да радим, сва документа сам изгубио?“ „Иди и извади нова, коштају само десет рубаља. Ништа ти неће бити.“

Много пута сам одлазила к њој. Једном сам отишла са сестром од тетке. Ја сам са Матрјушом причала, очитала ми је молитву. А сестра само ћути, као да јој је језик прирастао за непце. Матрјуша јој каже: „Да ниси језик сагубила! Код куће само грдиш мајку, а овде ни гласа да изустиш!“ Сестра је проговорила и каже: „Као да немам језика, не могу да говорим.“ Питала је само за мужа, али јој је Матрона рекла: „Размисли сама.“ Сестра се уплашила и ништа више није питала; ни за мужа, ни за брата. Рат је већ био завршен, а они се нису вратили. Матрона јој је ипак рекла: „Твој брат је жив, и мужа твога све време помињем, и он је такође жив“. Тако је и било. Брат је потом много пута долазио к мени.

Једна жена из Себина, радила је у Москви као секретарица у суду и начелник јој је саветовао да иде и да ради у магацину намирница учећи је да краде: „Можда ћеш моћи некада нешто и да узмеш.“ Одлучи она да пође Матрони и да је пита, да ли би било добро да промени посао, а Матрона јој каже: „Бољу службу немој тражити, како си досад радила, тако ради и од сада, и повећаће ти се плата.“ Тада је начелник предложио другој секретарици да иде у магацин намирница. Та се сагласила а Валентина је заузела њено место са већом платом. Дошла Валентина Матрони и каже: „Сада имам већу плату.“ – „Ето видиш, а онај посао и није био твој.“ А друга девојка је радила у магацину само три месеца. Једном је пала у искушење и украла две конзервице. За те конзервице је добила три године. Валентина се захваљује Матрони: „Бако, велико ти хвала. А ону су осудили на три године.“ – „А ја сам знала да то није био твој посао, то је било место за њу.“