Чуда светог Петра Атонског
Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња.
Подели чланак са другима
Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом.
Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог.
– Она одговори: На Атонској Гори биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни.
Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.
Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? – Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место?
– Они му рекоше: То је гора Атон. – Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. – Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. – А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.
Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.
Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. – Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!
Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!
И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.
Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.
Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми – твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?
Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. – Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.
Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. – А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? – Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.
Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? – Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила – гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова – трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. – На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.
Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.
Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. – Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.
Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године.
Извор: svetosavlje.org
Чуда светог Петра Атонског
Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња.
Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом.
Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог.
– Она одговори: На Атонској Гори биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни.
Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.
Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? – Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место?
– Они му рекоше: То је гора Атон. – Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. – Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. – А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.
Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.
Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. – Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!
Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!
И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.
Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.
Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми – твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?
Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. – Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.
Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. – А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? – Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.
Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? – Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила – гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова – трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. – На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.
Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.
Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. – Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.
Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године.
Извор: svetosavlje.org
