Чуда Светог СПИРИДОНА
Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи.
Подели чланак са другима
Васкравање детета мајке
Враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца.
Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки.
Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу.
Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено.
Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини.
Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота:
Шта да радимо, брате?
– Овај одговори: Зашто ме питаш, оче?
Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве.
Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?
Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу.
И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати.
А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва.
Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости.
Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе.
Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо?
– Ђакон понови свој пређашњи савет.
И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује.
Затим он рече покојници лежавшој на земљи:
Устани и стани на ноге своје!
– Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића.
Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило.
Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.
О немом ђакону
На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо неким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакона да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! – И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика.
Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Ђакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници.
И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да он целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.
Божанствено певање
Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: „Мир свима!“ – и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: „и духу твоме!“ – Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: „Господе помилуј!“ – То се певање чуло далеко од цркве, те многи похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.
О крдљивцима оваца
Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: „Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ“, – па их отпусти с миром.
Извор: СПЦ
Чуда Светог СПИРИДОНА
Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи.
Васкравање детета мајке
Враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца.
Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки.
Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу.
Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено.
Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини.
Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота:
Шта да радимо, брате?
– Овај одговори: Зашто ме питаш, оче?
Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве.
Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?
Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу.
И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати.
А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва.
Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости.
Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе.
Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо?
– Ђакон понови свој пређашњи савет.
И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује.
Затим он рече покојници лежавшој на земљи:
Устани и стани на ноге своје!
– Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића.
Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило.
Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.
О немом ђакону
На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо неким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакона да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! – И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика.
Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Ђакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници.
И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да он целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.
Божанствено певање
Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: „Мир свима!“ – и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: „и духу твоме!“ – Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: „Господе помилуј!“ – То се певање чуло далеко од цркве, те многи похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.
О крдљивцима оваца
Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: „Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ“, – па их отпусти с миром.
Извор: СПЦ
