Чудеса светих мученика БОРИСА И ГЉЕБА
И многи болесници прибегаваху с вером гробу њиховом, и добијаху исцелење, и враћаху се здрави, славећи Бога прослављеног у светима.
Подели чланак са другима
Свети мученици Борис и Гљеб. Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа.
Благоверни велики кнез Јарослав, пошто по завршеним ратовима са Свјатополком постаде потпуни господар кнежевине Кијевске, стаде распитивати за чесне мошти убијене браће, светих страдалника Бориса и Гљеба, где су и на ком месту. За светог Бориса одмах му би казано да је положен у цркви светог Василија у Вишгороду. А за светога Гљеба знађаху сви да је убијен недалеко од Смоленска, но на ком је месту положено тело његово нико од Кијевљана није знао. Утом из Смоленска стиже вест Јарославу да Бог разним чудесима обелодани тело светога Гљеба које је дуго лежало у пустом месту, и да је чесно пренесено у град Смоленск. И Јарослав одмах посла јереје и ђаконе у Смоленск. И они са највећим страхопоштовањем узеше тело светога Гљеба, унеше га у лађу и по Дњепру га повезоше ка Кијеву.
После неког времена, по попуштењу Божјем, запали се Црква светог Василија, која беше дрвена и у којој лежаху чудотворне мошти светих, нових руских чудотвораца, Бориса и Гљеба, и не могоше је људи никако угасити, пошто је горела од крова. Они изнеше из ње све иконе и сасуде, и ништа од црквених ствари не изгоре, једино црква. И тако свети мученици остадоше да леже у гробу без цркве. Али се ипак даваху исцелења онима који долажаху с вером. И јављаху се знамења као и раније у Смјадину над телом светога Гљеба: понекад се виђао огњени стуб, понекад упаљене свеће на гробу светих, а понекад се чуло појање Анђела. И многи долажаху тамо као на неки призор. Једном дођоше Варјази, и с пренебрегавањем ходаху по земљи под којом лежаху чудотворне мошти светих мученика. И када један Варјаг крочи ногом на гроб мученика, изненада сукну огањ из гроба и опали му ноге. Не могући да то подноси, он викну и отскочи са тог места, и дружини својој показа опаљене ноге своје. И отада се не усуђиваху да се приближе томе месту, већ му се са страхом клањаху.
У Вишгороду живљаше човек, по имену Мирон, баштован. Он имађаше cина са сувом и згрченом ногом, којом није могао ходити, и не осећаше је. Начинивши себи дрвену ногу, он је тако ходао. Стално долазећи и дању и ноћу на богослужења у цркви светих мученика, и са сузама припадајући к њиховом гробу, он је молио за исцелење. Једне ноћи јавише му се свети мученици и упиташе га: Што вапијеш к нама, човече? Он им показа своју cуву ногу, и мољаше за исцелење. Они му трипут прекрстише ногу. И кад се пробуди од сна, он осети да му је нога здрава, па скочи славећи Бога, и исприча људима како га свети мученици Борис и Гљеб исцелише својим јављањем. А исприча и то како виде са њима оног слугу Георгија што паде преко тела убијеног светог Бориса и би прободен копљем. Њега виде како испред светих иде носећи свећу.
Слепац неки дође, припаде ка гробовима светих, и с љубављу целиваше кивоте, и очи своје прислањаше на њих, просећи исцелење. И одмах прогледа. И сви прославише Бога и његове свете угоднике, Бориса и Гљеба.
Један хром човек, коме нога беше отсечена до колена, начинивши себи дрвену ногу, с муком иђаше на њој. Дошавши у Вишгород, он борављаше при цркви светих мученика са другим убожјацима, и живљаше од милостиње. У то време живљаше у Вишгороду неки познати баштован Николај, који сваке године свечано прослављаше празник светог Николаја Чудотворца, хранећи ниште и госте. Тако једне године о светом Николи дође са осталим божјацима и онај хроми, и седе пред његовом кућом, очекујући да што год добије. Случајно њему не дадоше нити да једе нити да пије, и он сеђаше гладан и жедан. Затим изненада би у заносу, и виде овакво виђење: чињаше му се као да седи пред црквом светих мученика Бориса и Гљеба, и угледа оба света мученика где излазе из олтара и иду к њему. Он се препаде, и паде ничице; светитељи га узеше за руку и посадише, па cтадоше говорити о његовом исцелењу. Онда га најпре прекрстише, па му хрому ногу као јелејем помазаше, и колено му истегоше. Но све то он као у сну гледаше, јер лежећи ничице у дворишту Николајевом изгледаше као да спава. Видевши га у таквом положају, људи га окретаху тамо амо, али он лежаше као мртав. Само душа беше у њему, и срце му једва куцаше, те сви држаху да га је дух нечисти поразио. Онда га узеше и однесоше у цркву светих мученика Бориса и Гљеба, и положише га крај црквених врата. И многи људи који ту стајаху видеше ствар чудесну: из колена тога хромавка стаде се помаљати мала нога, и постепено растијаше, док не постаде као и друга. Све се то зби за један час. И дошавши к себи, раније хроми човек стаде ходати на обе ноге радујући се, и скачући, и хвалећи Бога, и славећи своје исцелитеље, свете мученике Бориса и Гљеба. И пред свима причаше како му се свети мученици јавише. Видевши то, сви људи узношаху велике хвале Богу, говорећи с пророком: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). И још: Диван је Бог у својим светитељима (Пс. 67, 36).
У граду Дорогобужи жена нека рађаше на празник светог Николаја Чудотворца. Њој се јавише свети страдалници Борис и Гљеб, грозно јој претећи и говорећи: Зашто радиш на празник светог оца Николаја? Не знаш ли да Господ не трпи бешчешћење угодника његових? Рекавши то, они разбацаше ствари по кући. А жена се онесвести од страха, и затим једва дође к себи, и лежаше читав месец болесна, и за то време сасуши јој се рука. И кад се диже из постеље, сасушена рука јој се не исцели, већ тако остаде три године. Чувши за неког човека који је имао згрчене и руке и ноге, да је исцељен од светих мученика Бориса и Гљеба, дође и она у Вишгород на Уcпење Пресвете Богородице и исприча о себи све презвитеру Лазару који беше старешина цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он јој нареди да сву ноћ проведе код цркве. А сутрадан изјутра када свештенство са народом у литији крете ка цркви Пресвете Богородице, жена приступи свештенику Лазару и исприча му свој сан, говорећи: Прошле ноћи док сам седела код цркве и задремала, дођоше к мени два дивна младића и рекоше ми: Ко ти рече да ту седиш? Ја им одговорих: свештеник Лазар нареди ми, рекавши: седи ту, можда ће те Господ исцелити молитвама светих мученика. – И када им тo рекох, онај старији одмах скиде прстен са своје руке и даде ми га говорећи: Метни га на руку и прекрсти се, па ће ти рука оздравити. – Чувши то од ње, свештеник Лазар јој нареди да на литургији буде у цркви светих мученика, јер је желео да јој после cвете литургије прочита молитву и да јој сасушену руку помаже светим јелејем. И када се после песме „Свети Боже…, пред читање Апостола, стаде појати прокимен: „Велича душа моја Господа“…, тог тренутка сува рука женина постаде здрава. И она стаде велегласно славити Бога и угоднике Божје, свете чудотворце Романа и Давида. И сви са дивљењем узношаху славу Богу.
У Вишгороду живљаше један слепац. Он је долазио у цркву светог великомученика Георгија, и молио се светом Георгију да му подари вид. Тако је он дуго време радио. Једне ноћи јави му се у сну свети великомученик Георгије и рече му: Зашто вапијеш к мени, човече? Ако хоћеш да прогледаш, ја ћу ти казати како ћеш то постићи. Иди к светим мученицима Борису и Гљебу, и они ће ти дати прозрење, јер им се од Бога даде благодат да исцељују сваку болест у земљи руској. – Пробудивши се од сна, слепац крену на пут са вођом. И пошто дође у Вишгород, он проведе у цркви светих мученика неколико дана, припадајући к њиховим кивотима и молећи им се, и доби оно што је молио: отворише му се очи, и он стаде видети, и слављаше Бога и угоднике његове. И казиваше људима како виде где дођоше к њему оба света мученика, прекрстише му трипут очи, и он одмах прогледа.
Једном приликом два невина човека беху оклеветана пред великим кнезом Кијевским Михаилом Изјаславичем. Не испитавши ствар, кнез поверова клевети, и нареди да та два човека окују у тешке окове и вргну у тамницу у Вишгороду. Затим, заузет многим државним пословима, кнез заборави на та два човека у тамници. Они дуго остадоше у оковима, остављени и заборављени од свију, без икакве наде на ослобођење. Али знајући да су свети мученици Борис и Гљеб брзи помоћници невољницима, они сву наду своју положише у њих, и призиваху их у молитвама својим, и сваке недеље даваху новац своме стражару, да купује просфоре и cвеће и носи у цркву светих мученика. Тако прође много времена. И док они беху у великој невољи и тузи, једне ноћи јавише им се у сну свети мученици Борис и Гљеб и скинуше им окове. Када се они тргоше из сна, један од њих обрете се на свом месту у тамници, али без окова; а други се обрете ван тамнице, са покиданим оковима својим и свога друга крај њега. Тамница пак беше чврсто затворена и запечаћена, као и раније. Онај што се обрете ван тамнице, престрављен пробуди тамничког стражара. Овај претрну од страха и ужаса, и чуђаше се како је сужањ изашао из тамнице, када су врата чврсто закључана и запечаћена, и печат читав стоји на њима. И стражар га упита: Како си изашао? Он му одговори: Пусти ме прво у цркву на јутрење, да се поклоним светим чудотворцима Борису и Гљебу и да целивам свете кивоте њихове, па ћу ти онда испричати шта се догодило. И он, отишавши са стражарем у цркву, паде пред кивотима светих, громко узносећи славу Богу и одајући благодарност својим чудесним ослободиоцима, светим страдалницима Роману и Давиду. Затим устаде и стаде казивати свима о своме ослобођењу ово: Док смо у тамници спавали, видесмо у сну како изненада би дигнут кров са тамнице, и ми угледасмо свете мученике Бориса и Гљеба где с неба силазе к нама и питају нас: Зашто се ви налазите овде? Ми им одговорисмо: Тако је хтео кнез, али ми смо невино оклеветани. На то светитељи рекоше: Ево, ми дођосмо да вас ослободимо тамнице, пошто вапијете к нама. – Затим се обратише мени овим речима: Ти одмах иди у нашу цркву и испричај што сада видиш; а овог друга твог, пошто је маловеран, оставићемо још у тамници, али ослобођеног од окова. Ево, ми пуштамо привремено слепило на очи његове, за наказање његовог маловерја и за сведочанство другима. А сада ми одлазимо у Грчку земљу, и после три дана вратићемо се овамо и повратићемо му вид. После тога отићи ћете обојица кнезу, и рећи ћете му: Зашто тако зло радиш, не испитавши ствар, мучиш невине људе? Ако се у томе не поправиш, задесиће те многа зла. – Пошто нам светитељи то рекоше, постадоше невидљиви. А ја, после таког виђења пробудивши се од сна, обретох се, не знам како, ван тамнице, и покидани окови моји и мога друга беху крај мене. И ако желите да сигурније дознате и убедите се у ово што вам говорим, онда отидите до тамнице.
И сви који беху у цркви одоше с њим до тамнице, и видеше тамничка врата и печате читаве на њима, и покидане окове пред тамницом, и дивећи се прославише Бога. И одмах известише о томе старешине градске. Ови дођоше, отворише тамницу и нађоше другога сужња где седи без окова слеп, и обојицу пустише из тамнице. Тај дан беше четвртак; они обојица одоше к цркви светих мученика, и не одлажаху од ње све до недеље, благодарећи за ослобођење, и молећи за исцелење ослепљеног. У недељу пак ослепљени, припадајући к кивотима светих мученика, мољаше се с великим плачем, тако да његова кукњава узнемираваше свештенике, те рекоше: Одведите одавде овога слепца, не можемо да певамо, јер његова кукњава заглушује наше певање. – Али он остаде, припадајући к светима, бијући се и вапијући: Смилујте се на мене, свети чудотворци! Отворите очи моје као што обећасте. – Затим се изненада обрати народу и повика: Вичите: Господе, помилуј! и погледајте милост Божју и чудо светих мученика, јер ево – ја прогледах!
И очи његове постадоше здраве као да никад није био слеп. Тада сви велегласно прославише Бога и свете страдалнике и чудотворце Бориса и Гљеба. Затим ова два ослобођена сужња одоше код кнеза Михаила Изјаславича и подробно му испричаше све што се c њима зби. Кнез се удиви и препаде од онога што чу, и поправи се, и од тога времена био је опрезан према клеветама, и није изрицао казне без ислеђења и сигурног проверавања чињеница; а одлазио је често к светим мученицима у Вишгород, и с љубављу се клањао њиховим чесним моштима.
У граду Владимиру Зељеском кнезовао је унук Владимира Мономаха Всеволод Јурјевич. Против њега се дигоше његови синови, Мстислав и Јарополк Ростиславичи, године 1175. Тајно позвани од Ростовчана да кнезују, они беху дошли из Великог Новгорода. И они кренуше у рат ка граду Владимиру против стрица свог Всеволода, са намером да га протерају из његове кнежевине и приграбе себи његову област. У великој битци која настаде, Всеволод победи Роcтиславиче, ухвати их живе и као плен одведе у Владимир. Тамо им Всеволод постави стражу, али им допусти да се слободно крећу. Видећи ове заробљене кнезове на слободи а не у тамници, Владимирци се побунише, и дошавши са оружјем пред двор свога кнеза Всеволода, стадоше викати: Зашто, кнеже, непријатеље наше држиш не у тамници него на слободи? Или их казни смрћу, или их ослепи, или их предај нама. – Милосрдан, кнез Всеволод не хте учинити заробљеним кнезовима никакво зло, него због народа нареди да их метну у тамницу, еда би се народни метеж стишао.
После мало времена Владимирци опет тражаху од великог кнеза Всеволода: Предај нам Ростиславиче, хоћемо да их ослепимо. Велики кнез се ожалости, али не могаде смирити народну побуну. Владимирци развалише тамницу, ухватише Мстислава и Јарополка, ослепише их па пустише. И тако, несрећни Ростиславичи, Мстислав и Јарополк, жудни велике славе и власти, бише укроћени и ослепљени. Затим они пођоше у Смоленск, и дођоше у Смјадин у цркву светих мученика Бориса и Гљеба. Беше тада 5. септембар, дан погибије светога Гљеба. И мољаху се кнезови Богу са великим усрђем, и призиваху у помоћ свете мученике, као своје сроднике, да им олакшају болове, јер им очне ране гнојаху. А кад се мољаху, најпре им уминуше болови, па затим неочекивано бише исцељени и дарова им се очни вид. Видећи јасно, Ростиславичи стадоше пред свима славити и благодарити Бога, Пресвету Богородицу и свете чудотворце Романа и Давида. И вратише се с радошћу домовима својим, казујући свуда какву им милост Господ указа на молитве светих мученика.
Половином дванаестог века живљаше у граду Турову старац по имену Мартин, који је раније био кувар код епископа туровских: Симеона, Игњатија, Јоакима и Георгија. Епископ Георгије ослободи Мартина те службе због старости. Примивши монаштво, Георгије живљаше сам у келији у епископском манастиру крај цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он је чeсто патио од стомака. Када би га cпопали болови, он је лежао и викао од болова, немајући снаге да устане и постара се око тела свог. Једном он је тако лежао болестан, изнемогао од жеђи, јер га нико не посети, пошто око манастира бејаше велика вода од поплаве. Трећега дана к њему уђоше свети мученици Борис и Гљеб, онаког изгледа како су изображени на икони, и упиташе га: Од чега болујеш, старче? Он им каза своју болест. Онда га они упиташе: Хоћеш ли воде? Старац им одговори: О господо моја, одавно сам је жељан. – Тада један од њих узе крчаг и донесе воду, а други напуни лонче и напоји старца. И старац их упита: Чији сте ви, децо? Они му одговорише: Ми смо Јарослављева браћа. А старац, мислећи да су они браћа кнеза Георгија Јарослава, рече им: Нека вам Бог умножи године живота, господо моја! Узмите сами хлеба и једите, јер ја немам снаге да вас услужим. Они му одговорише: Нека хлеб остане за тебе, а ми идемо. Но одсада ти не болуј више, него се одмори. – И тог тренутка постадоше невидљиви. А старац се обрете здрав, и разумеде да су га посетили свети мученици Борис и Гљеб. И уставши, одаде славу Богу и светим угодницима његовим. И од тога доба он никада више није патио од те болести, већ је стално био здрав, и казивао је братији о исцелењу које му подарише свети мученици, јавивши му се.
Извор: Из житија Светих мученика Бориса и Гљеба
Интернет Издање: svetosavlje.org
Чудеса светих мученика БОРИСА И ГЉЕБА
И многи болесници прибегаваху с вером гробу њиховом, и добијаху исцелење, и враћаху се здрави, славећи Бога прослављеног у светима.
Свети мученици Борис и Гљеб. Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа.
Благоверни велики кнез Јарослав, пошто по завршеним ратовима са Свјатополком постаде потпуни господар кнежевине Кијевске, стаде распитивати за чесне мошти убијене браће, светих страдалника Бориса и Гљеба, где су и на ком месту. За светог Бориса одмах му би казано да је положен у цркви светог Василија у Вишгороду. А за светога Гљеба знађаху сви да је убијен недалеко од Смоленска, но на ком је месту положено тело његово нико од Кијевљана није знао. Утом из Смоленска стиже вест Јарославу да Бог разним чудесима обелодани тело светога Гљеба које је дуго лежало у пустом месту, и да је чесно пренесено у град Смоленск. И Јарослав одмах посла јереје и ђаконе у Смоленск. И они са највећим страхопоштовањем узеше тело светога Гљеба, унеше га у лађу и по Дњепру га повезоше ка Кијеву.
После неког времена, по попуштењу Божјем, запали се Црква светог Василија, која беше дрвена и у којој лежаху чудотворне мошти светих, нових руских чудотвораца, Бориса и Гљеба, и не могоше је људи никако угасити, пошто је горела од крова. Они изнеше из ње све иконе и сасуде, и ништа од црквених ствари не изгоре, једино црква. И тако свети мученици остадоше да леже у гробу без цркве. Али се ипак даваху исцелења онима који долажаху с вером. И јављаху се знамења као и раније у Смјадину над телом светога Гљеба: понекад се виђао огњени стуб, понекад упаљене свеће на гробу светих, а понекад се чуло појање Анђела. И многи долажаху тамо као на неки призор. Једном дођоше Варјази, и с пренебрегавањем ходаху по земљи под којом лежаху чудотворне мошти светих мученика. И када један Варјаг крочи ногом на гроб мученика, изненада сукну огањ из гроба и опали му ноге. Не могући да то подноси, он викну и отскочи са тог места, и дружини својој показа опаљене ноге своје. И отада се не усуђиваху да се приближе томе месту, већ му се са страхом клањаху.
У Вишгороду живљаше човек, по имену Мирон, баштован. Он имађаше cина са сувом и згрченом ногом, којом није могао ходити, и не осећаше је. Начинивши себи дрвену ногу, он је тако ходао. Стално долазећи и дању и ноћу на богослужења у цркви светих мученика, и са сузама припадајући к њиховом гробу, он је молио за исцелење. Једне ноћи јавише му се свети мученици и упиташе га: Што вапијеш к нама, човече? Он им показа своју cуву ногу, и мољаше за исцелење. Они му трипут прекрстише ногу. И кад се пробуди од сна, он осети да му је нога здрава, па скочи славећи Бога, и исприча људима како га свети мученици Борис и Гљеб исцелише својим јављањем. А исприча и то како виде са њима оног слугу Георгија што паде преко тела убијеног светог Бориса и би прободен копљем. Њега виде како испред светих иде носећи свећу.
Слепац неки дође, припаде ка гробовима светих, и с љубављу целиваше кивоте, и очи своје прислањаше на њих, просећи исцелење. И одмах прогледа. И сви прославише Бога и његове свете угоднике, Бориса и Гљеба.
Један хром човек, коме нога беше отсечена до колена, начинивши себи дрвену ногу, с муком иђаше на њој. Дошавши у Вишгород, он борављаше при цркви светих мученика са другим убожјацима, и живљаше од милостиње. У то време живљаше у Вишгороду неки познати баштован Николај, који сваке године свечано прослављаше празник светог Николаја Чудотворца, хранећи ниште и госте. Тако једне године о светом Николи дође са осталим божјацима и онај хроми, и седе пред његовом кућом, очекујући да што год добије. Случајно њему не дадоше нити да једе нити да пије, и он сеђаше гладан и жедан. Затим изненада би у заносу, и виде овакво виђење: чињаше му се као да седи пред црквом светих мученика Бориса и Гљеба, и угледа оба света мученика где излазе из олтара и иду к њему. Он се препаде, и паде ничице; светитељи га узеше за руку и посадише, па cтадоше говорити о његовом исцелењу. Онда га најпре прекрстише, па му хрому ногу као јелејем помазаше, и колено му истегоше. Но све то он као у сну гледаше, јер лежећи ничице у дворишту Николајевом изгледаше као да спава. Видевши га у таквом положају, људи га окретаху тамо амо, али он лежаше као мртав. Само душа беше у њему, и срце му једва куцаше, те сви држаху да га је дух нечисти поразио. Онда га узеше и однесоше у цркву светих мученика Бориса и Гљеба, и положише га крај црквених врата. И многи људи који ту стајаху видеше ствар чудесну: из колена тога хромавка стаде се помаљати мала нога, и постепено растијаше, док не постаде као и друга. Све се то зби за један час. И дошавши к себи, раније хроми човек стаде ходати на обе ноге радујући се, и скачући, и хвалећи Бога, и славећи своје исцелитеље, свете мученике Бориса и Гљеба. И пред свима причаше како му се свети мученици јавише. Видевши то, сви људи узношаху велике хвале Богу, говорећи с пророком: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). И још: Диван је Бог у својим светитељима (Пс. 67, 36).
У граду Дорогобужи жена нека рађаше на празник светог Николаја Чудотворца. Њој се јавише свети страдалници Борис и Гљеб, грозно јој претећи и говорећи: Зашто радиш на празник светог оца Николаја? Не знаш ли да Господ не трпи бешчешћење угодника његових? Рекавши то, они разбацаше ствари по кући. А жена се онесвести од страха, и затим једва дође к себи, и лежаше читав месец болесна, и за то време сасуши јој се рука. И кад се диже из постеље, сасушена рука јој се не исцели, већ тако остаде три године. Чувши за неког човека који је имао згрчене и руке и ноге, да је исцељен од светих мученика Бориса и Гљеба, дође и она у Вишгород на Уcпење Пресвете Богородице и исприча о себи све презвитеру Лазару који беше старешина цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он јој нареди да сву ноћ проведе код цркве. А сутрадан изјутра када свештенство са народом у литији крете ка цркви Пресвете Богородице, жена приступи свештенику Лазару и исприча му свој сан, говорећи: Прошле ноћи док сам седела код цркве и задремала, дођоше к мени два дивна младића и рекоше ми: Ко ти рече да ту седиш? Ја им одговорих: свештеник Лазар нареди ми, рекавши: седи ту, можда ће те Господ исцелити молитвама светих мученика. – И када им тo рекох, онај старији одмах скиде прстен са своје руке и даде ми га говорећи: Метни га на руку и прекрсти се, па ће ти рука оздравити. – Чувши то од ње, свештеник Лазар јој нареди да на литургији буде у цркви светих мученика, јер је желео да јој после cвете литургије прочита молитву и да јој сасушену руку помаже светим јелејем. И када се после песме „Свети Боже…, пред читање Апостола, стаде појати прокимен: „Велича душа моја Господа“…, тог тренутка сува рука женина постаде здрава. И она стаде велегласно славити Бога и угоднике Божје, свете чудотворце Романа и Давида. И сви са дивљењем узношаху славу Богу.
У Вишгороду живљаше један слепац. Он је долазио у цркву светог великомученика Георгија, и молио се светом Георгију да му подари вид. Тако је он дуго време радио. Једне ноћи јави му се у сну свети великомученик Георгије и рече му: Зашто вапијеш к мени, човече? Ако хоћеш да прогледаш, ја ћу ти казати како ћеш то постићи. Иди к светим мученицима Борису и Гљебу, и они ће ти дати прозрење, јер им се од Бога даде благодат да исцељују сваку болест у земљи руској. – Пробудивши се од сна, слепац крену на пут са вођом. И пошто дође у Вишгород, он проведе у цркви светих мученика неколико дана, припадајући к њиховим кивотима и молећи им се, и доби оно што је молио: отворише му се очи, и он стаде видети, и слављаше Бога и угоднике његове. И казиваше људима како виде где дођоше к њему оба света мученика, прекрстише му трипут очи, и он одмах прогледа.
Једном приликом два невина човека беху оклеветана пред великим кнезом Кијевским Михаилом Изјаславичем. Не испитавши ствар, кнез поверова клевети, и нареди да та два човека окују у тешке окове и вргну у тамницу у Вишгороду. Затим, заузет многим државним пословима, кнез заборави на та два човека у тамници. Они дуго остадоше у оковима, остављени и заборављени од свију, без икакве наде на ослобођење. Али знајући да су свети мученици Борис и Гљеб брзи помоћници невољницима, они сву наду своју положише у њих, и призиваху их у молитвама својим, и сваке недеље даваху новац своме стражару, да купује просфоре и cвеће и носи у цркву светих мученика. Тако прође много времена. И док они беху у великој невољи и тузи, једне ноћи јавише им се у сну свети мученици Борис и Гљеб и скинуше им окове. Када се они тргоше из сна, један од њих обрете се на свом месту у тамници, али без окова; а други се обрете ван тамнице, са покиданим оковима својим и свога друга крај њега. Тамница пак беше чврсто затворена и запечаћена, као и раније. Онај што се обрете ван тамнице, престрављен пробуди тамничког стражара. Овај претрну од страха и ужаса, и чуђаше се како је сужањ изашао из тамнице, када су врата чврсто закључана и запечаћена, и печат читав стоји на њима. И стражар га упита: Како си изашао? Он му одговори: Пусти ме прво у цркву на јутрење, да се поклоним светим чудотворцима Борису и Гљебу и да целивам свете кивоте њихове, па ћу ти онда испричати шта се догодило. И он, отишавши са стражарем у цркву, паде пред кивотима светих, громко узносећи славу Богу и одајући благодарност својим чудесним ослободиоцима, светим страдалницима Роману и Давиду. Затим устаде и стаде казивати свима о своме ослобођењу ово: Док смо у тамници спавали, видесмо у сну како изненада би дигнут кров са тамнице, и ми угледасмо свете мученике Бориса и Гљеба где с неба силазе к нама и питају нас: Зашто се ви налазите овде? Ми им одговорисмо: Тако је хтео кнез, али ми смо невино оклеветани. На то светитељи рекоше: Ево, ми дођосмо да вас ослободимо тамнице, пошто вапијете к нама. – Затим се обратише мени овим речима: Ти одмах иди у нашу цркву и испричај што сада видиш; а овог друга твог, пошто је маловеран, оставићемо још у тамници, али ослобођеног од окова. Ево, ми пуштамо привремено слепило на очи његове, за наказање његовог маловерја и за сведочанство другима. А сада ми одлазимо у Грчку земљу, и после три дана вратићемо се овамо и повратићемо му вид. После тога отићи ћете обојица кнезу, и рећи ћете му: Зашто тако зло радиш, не испитавши ствар, мучиш невине људе? Ако се у томе не поправиш, задесиће те многа зла. – Пошто нам светитељи то рекоше, постадоше невидљиви. А ја, после таког виђења пробудивши се од сна, обретох се, не знам како, ван тамнице, и покидани окови моји и мога друга беху крај мене. И ако желите да сигурније дознате и убедите се у ово што вам говорим, онда отидите до тамнице.
И сви који беху у цркви одоше с њим до тамнице, и видеше тамничка врата и печате читаве на њима, и покидане окове пред тамницом, и дивећи се прославише Бога. И одмах известише о томе старешине градске. Ови дођоше, отворише тамницу и нађоше другога сужња где седи без окова слеп, и обојицу пустише из тамнице. Тај дан беше четвртак; они обојица одоше к цркви светих мученика, и не одлажаху од ње све до недеље, благодарећи за ослобођење, и молећи за исцелење ослепљеног. У недељу пак ослепљени, припадајући к кивотима светих мученика, мољаше се с великим плачем, тако да његова кукњава узнемираваше свештенике, те рекоше: Одведите одавде овога слепца, не можемо да певамо, јер његова кукњава заглушује наше певање. – Али он остаде, припадајући к светима, бијући се и вапијући: Смилујте се на мене, свети чудотворци! Отворите очи моје као што обећасте. – Затим се изненада обрати народу и повика: Вичите: Господе, помилуј! и погледајте милост Божју и чудо светих мученика, јер ево – ја прогледах!
И очи његове постадоше здраве као да никад није био слеп. Тада сви велегласно прославише Бога и свете страдалнике и чудотворце Бориса и Гљеба. Затим ова два ослобођена сужња одоше код кнеза Михаила Изјаславича и подробно му испричаше све што се c њима зби. Кнез се удиви и препаде од онога што чу, и поправи се, и од тога времена био је опрезан према клеветама, и није изрицао казне без ислеђења и сигурног проверавања чињеница; а одлазио је често к светим мученицима у Вишгород, и с љубављу се клањао њиховим чесним моштима.
У граду Владимиру Зељеском кнезовао је унук Владимира Мономаха Всеволод Јурјевич. Против њега се дигоше његови синови, Мстислав и Јарополк Ростиславичи, године 1175. Тајно позвани од Ростовчана да кнезују, они беху дошли из Великог Новгорода. И они кренуше у рат ка граду Владимиру против стрица свог Всеволода, са намером да га протерају из његове кнежевине и приграбе себи његову област. У великој битци која настаде, Всеволод победи Роcтиславиче, ухвати их живе и као плен одведе у Владимир. Тамо им Всеволод постави стражу, али им допусти да се слободно крећу. Видећи ове заробљене кнезове на слободи а не у тамници, Владимирци се побунише, и дошавши са оружјем пред двор свога кнеза Всеволода, стадоше викати: Зашто, кнеже, непријатеље наше држиш не у тамници него на слободи? Или их казни смрћу, или их ослепи, или их предај нама. – Милосрдан, кнез Всеволод не хте учинити заробљеним кнезовима никакво зло, него због народа нареди да их метну у тамницу, еда би се народни метеж стишао.
После мало времена Владимирци опет тражаху од великог кнеза Всеволода: Предај нам Ростиславиче, хоћемо да их ослепимо. Велики кнез се ожалости, али не могаде смирити народну побуну. Владимирци развалише тамницу, ухватише Мстислава и Јарополка, ослепише их па пустише. И тако, несрећни Ростиславичи, Мстислав и Јарополк, жудни велике славе и власти, бише укроћени и ослепљени. Затим они пођоше у Смоленск, и дођоше у Смјадин у цркву светих мученика Бориса и Гљеба. Беше тада 5. септембар, дан погибије светога Гљеба. И мољаху се кнезови Богу са великим усрђем, и призиваху у помоћ свете мученике, као своје сроднике, да им олакшају болове, јер им очне ране гнојаху. А кад се мољаху, најпре им уминуше болови, па затим неочекивано бише исцељени и дарова им се очни вид. Видећи јасно, Ростиславичи стадоше пред свима славити и благодарити Бога, Пресвету Богородицу и свете чудотворце Романа и Давида. И вратише се с радошћу домовима својим, казујући свуда какву им милост Господ указа на молитве светих мученика.
Половином дванаестог века живљаше у граду Турову старац по имену Мартин, који је раније био кувар код епископа туровских: Симеона, Игњатија, Јоакима и Георгија. Епископ Георгије ослободи Мартина те службе због старости. Примивши монаштво, Георгије живљаше сам у келији у епископском манастиру крај цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он је чeсто патио од стомака. Када би га cпопали болови, он је лежао и викао од болова, немајући снаге да устане и постара се око тела свог. Једном он је тако лежао болестан, изнемогао од жеђи, јер га нико не посети, пошто око манастира бејаше велика вода од поплаве. Трећега дана к њему уђоше свети мученици Борис и Гљеб, онаког изгледа како су изображени на икони, и упиташе га: Од чега болујеш, старче? Он им каза своју болест. Онда га они упиташе: Хоћеш ли воде? Старац им одговори: О господо моја, одавно сам је жељан. – Тада један од њих узе крчаг и донесе воду, а други напуни лонче и напоји старца. И старац их упита: Чији сте ви, децо? Они му одговорише: Ми смо Јарослављева браћа. А старац, мислећи да су они браћа кнеза Георгија Јарослава, рече им: Нека вам Бог умножи године живота, господо моја! Узмите сами хлеба и једите, јер ја немам снаге да вас услужим. Они му одговорише: Нека хлеб остане за тебе, а ми идемо. Но одсада ти не болуј више, него се одмори. – И тог тренутка постадоше невидљиви. А старац се обрете здрав, и разумеде да су га посетили свети мученици Борис и Гљеб. И уставши, одаде славу Богу и светим угодницима његовим. И од тога доба он никада више није патио од те болести, већ је стално био здрав, и казивао је братији о исцелењу које му подарише свети мученици, јавивши му се.
Извор: Из житија Светих мученика Бориса и Гљеба
Интернет Издање: svetosavlje.org
