Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у X веку.

То чудо састоји се у овоме.
У близини светогорског манастира Пантократора налази се велика јама и у њој разне келије.
У једној од тих келија, званој Успење Пресвете Богородице, живљаше један врлински јеромонах старац са послушником својим.

Пошто се у оближњем Скиту Протата, на Кареји, сваке недеље служило бденије, то једне суботе предвече старац, полазећи на бденије, рече своме ученику:
Чедо, ја идем на бденије, а ти како можеш читај своје правило.

Тако старац оде. А кад ноћ поодмаче, неко закуца на врата од келије.
Брат похита и отвори врата, и угледа једног непознатог монаха, који уђе и остаде у келији ону ноћ.
А кад настаде време за јутрење, они обојица стадоше појати јутрење.

Када дођоше на Честњејшују, монах послушник отпева до краја „Честњејшују херувим…“, стари славопој Богородици од светог Козме Песника.
А онај монах странац даде други почетак славопоју, и отпева овако:

Достојно јест
Јако во истину
Блажити Тја, Богородицу
Присноблаженују и Пренепорочнују
И Матер Бога нашего
Честњејшују Херувим и славњејшују
Без сравњенија Серафим
Безистљенија Бога Слова рождшују
Сушчују Богородици
Тја, величајем.
затим присаједини: „Честњејшују херувим…“ све до краја.

Чувши то, монах послушник се удиви и рече монаху странцу:
Ми певамо само „Честњејшују…“, а „Достојно јест“ нисмо никада чули ни ми нити они пре нас.
Него, молим те, учини ми љубав, па напиши за мене ту славопојку, да је и ја певам Богородици.

– Монах странац му на то рече: Донеси ми мастило и хартију, да ти је напишем.
– Немам ни мастило ни хартију, одговори послушник.
– Онда ми донеси једну плочу, рече странац.

Монах отрча, наће плочу и донесе је. Странац је узе и прстом исписа на њој песму: „Достојно јест“.
И гле чуда! слова се тако дубоко урезаше у тврду плочу као да су исписана по најмекшем воску.

Затим странац рече брату: Од сада па убудуће тако ћете певати и ви и сви православни.
– Рекавши то, странац монах постаде невидљив. А то беше свети Архангео Гаврил, послан од Бога да објави ову Анђелску песму, најдоличнију Пресветој Мајци Божијој.

То се види из тога што ондашњи оци, празнујући спомен овога чуда, сваке године вршаху богослужења и свету Литургију у споменутој келији, у исто време чествујући и славећи светог Архангела Гаврила, који је, од почетка до краја, остао богонадахнути славопојац Пресвете Богородице, и Њен радосни служитељ и благовесник.

Па је и овом приликом послужио као објавитељ ове небеске славопојке истинитој Богоматери.

Када се старац врати са бденија у келију, послушник му отпева „Достојно јест“, као што му Анђео беше наредио, и показа старцу плочу, исписану анђелском руком.
Чувши и видевши то, старац беше запрепашћен таквим чудом.

Затим узе плочу, оде у Протат и показа је проту Свете Горе и осталим старцима, и исприча им све што се догодило.
Они једногласно прославише Бога и заблагодарише Пресветој Богородици за ово чудо.
Затим послаше плочу у Цариград патријарху и цару, са пропратним писмима, у којима подробно описаше чудесни догађај.

Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци.
А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велељепну цркву Протата, где се и данас налази.
А келија она доби и сама назив „Достојно јест“.

Извор: pravoslavno.rs