БЕСЕДА о смерности као претечи славе
Свети Владика Николај у данашњој беседи говори: "Ако се крај једнога пута свршава пропашћу, зар је тај пут прав?"
Подели чланак са другима
Седмица 4. по Духовима / Субота 4. по Духовима
БЕСЕДА о смерности као претечи славе
Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)
Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој.
Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна.
Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен.
Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности.
Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје.
Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица.
Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея.
Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос.
У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе.
И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом.
Теби слава и хвала вавек.
Амин.
Извор: pravoslavno.rs
БЕСЕДА о смерности као претечи славе
Свети Владика Николај у данашњој беседи говори: "Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна."
Седмица 4. по Духовима / Субота 4. по Духовима
БЕСЕДА о смерности као претечи славе
Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)
Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој.
Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна.
Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен.
Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности.
Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје.
Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица.
Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея.
Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос.
У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе.
И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом.
Теби слава и хвала вавек.
Амин.
Извор: pravoslavno.rs
