ЗИНАИДА ВЛАДИМИРОВНА ЖДАНОВА

Матушка је предсказала необичну судбину мојој мајци Евдокији. Њене речи су у селу исмејавали, јер је мајка, по њиховом схватању, била стара девојка (28 година), неизгледна и неписмена; женика за њу није било. Моја бака, Теоктиста једном је отишла Матронушки: „Дошао је женик – удовац (умрла му је жена и оставила четворо деце) да проси Евдокију. Шта да радимо?“ Матушка је викнула на бабу: „Никаквог женика! Знаш ли ти каква је судбина твојој Дуњи? Ево какав ће бити њен женик, – показала је испрсивши се, – племић са брковима.“ Погладила је бркове, као да гледа у огледало, тата је имао такав обичај. „Лепотан, цела губернија ће се задивити! Не смеш ни помислити да је удаш.“ Баба Теоктиста је пошла кући невесела, а у селу су јој овако протумачили Матронине речи: „Теоктиста, када твоја Дуња умре и оде Христу, то ће бити њен племић.“

После неког времена Матронушка је рекла мами: „Отпутуј у Москву и тамо се запосли.“ (На маминим плећима је било од брата дванаест сирочади, којима је била потребна помоћ.) Мајка је допутовала у Москву и почела да тражи посао. Дан је пролазио, ишла је од врата до врата али посао није могла наћи… Пало је вече, где да иде? Упутила се на адресу: Арбат, Старокоњушени пролаз, својој будућој свекрви, мојој баби по оцу, из познате породице. Пре је код ње, као собарица, служила сестра моје маме, Варвара, коју је баба пуно волела. Баба је примила маму да ради у кухињи, као помоћна куварица. Мој отац Владимир, био је син јединац, лепотан, имао је вереницу – кнегињу Ксенију Шухову.

Једне ноћи, чуо је глас Спаситеља: „Владимире, ожени се Евдокијом!“ Питао је мајку има ли у њиховом дому нека Евдокија. „Да, – одговорила је мајка, – у кухињи, помоћна куварица.“ Отац је пошао у кухињу и видевши Евдокију само што није пао у несвест… Толико се уплашио такве судбине! Ускоро је отац кренуо на праксу (учио је на саобраћајном институту) у Перм својим колима са кочијашем. Иду Мордовијом, око њих густа шума, а из шуме изађе погрбљен старац са ранцем на леђима, у белој дугачкој кошуљи, опасаној каишем и пође им у сусрет. Отац каже кочијашу: „Скрени са пута да пропустимо старца!“ Кочијаш скрене, а старац застане и каже: „Владимире, ожени се Евдокијом!“ – и настави својим путем. Кочијаш погледавши около каже: „Господине, не видим никаквог старца.“

Када се вратио у Москву, отац је почео да одлази у храмове и у једноме од њих видео икону преподобног Серафима Саровског, управо онакву како је изгледао старац кога је сусрео на путу. Опет је требало да иде на праксу, овога пута на целу годину дана. Баба каже деди: „Послаћу с њим и најружнију и најнеизгледнију Дуњу, да му служи и тако ћемо бити спокојнији!“ Било је то две године пре револуције…
Ја сам се родила 1917. године и мене и маму је отац сместио у Сергијевом Поседу (наспрам манастира, пред улазом у лавру, била је двоспратна кућа) и долазио је к нама зато што нас његови родитељи нису прихватали. Ако се отац не би оженио са мамом, стрељали би га, као и многе његове саплеменике блиске императору.

Мој отац је једно време био члан теозофског удружења (председник удружења је био Бељусин који је касније радио у „органима“ на Лубјанки). Отац је био искрено верујући човек, али је у младости некако упао у ту лажну духовност и заједно са својим другом Шмаковим, написао је, међу окултистима познату књигу „Аркани Таро“. Мами се уопште није допадало то што он посећује скупове тог удружења, трудила се да га спречи у томе, но упркос њеном неслагању он је одлазио, често и под изговором да иде са мном у шетњу. Састанци су се одржавали у једној кући на Трубном тргу и ту су изводили опште „материјализације простора“. Имала сам око десет година и добро се сећам како су за време тих опита из ваздуха падале на сто праве руже. Али матушка је саветовала маму да се не свађа са њим бранећи му: „Господ ће га спасити!“ – говорила је и молила се за њега. И заиста, крајем двадесетих година, отац је прекинуо све везе са тим удружењем, мада је још дуго страховао да му се не освете због тога.

Прошло је много времена, почео је Други светски рат, тата је био затворен у јесен 1941. године и ми дуго нисмо имали никаквих вести о њему.
О оцу је матушка говорила овако: „Жив је, жив је и вратиће се. А пре тога, добићете писмо од њега, написаће вам где је и замолиће вас да сачувате књиге.“ Кроз шест година смо добили такво писмо. У њему је био и допис лекара да је отац веома исцрпљен, на ивици смрти. (Отац је писао и раније, но како се показало, наш сусед, који се населио у наш стан и кога је отац прихватио из сажаљења, бацао је та писма. Ово писмо је наша познаница случајно угледала у његовој канти за смеће.). Покушали смо да пошаљемо пакет али пошта га није хтела примити, јер је било забрањено. Отишли смо матушки, а она каже: „Причекајте, наћи ће се човек који ће се сам понудити да пошаље пошиљку.“ Тако се и догодило. У цркви на Арбату, у Филиповском пролазу, мами је пришла непозната жена и рекла је: „Знам ваше невоље, радим у одељењу за пошиљке на владином перону Курске железничке станице и могу да вам помогнем.“ Осим тога, она нам је помогла и у намирницама. Сама је носила тешке кутије са пошиљкама и молила се да буду на корист и стигну до одредишта. Отац је преживео и вратио се.

За време рата, матушка је спасила Каћу од затвора (Екатарину Жаворонкову). Каћа је фалсификовала купоне за шећер. Открили су је и ствар су предали суду. Дан суђења се приближавао. Кажњавали су строго. Матушка је умиривала родитеље: „Ја ћу бити на суду. Каћи се ништа неће догодити.“ И шта је било? Судија је упитао ко је оптужени. Каћа је рекла: „Ја.“ Судија: „Нисте ваљда ви!“ Каћа: „Ја.“ Судија се засмејао, јер је изгледала комично (носила је шешир са ободом), и затворио предмет. Присутни народ се ускомешао: све кажњавају, а зашто њу нису казнили?!

Матушка је често говорила Каћи: „Није важно колико ти добијаш, већ шта Господ теби даје за то.“ После затварања (Каћа је била затворена заједно са мном 1950. године) добијала је веома малу пензију. Од ње је она сваког месеца одвајала део за две нишче, сиротице, блажену Антонију и Анушку, парохијанке храма Петра и Павла из Солдатске улице. Задивила сам се како она живи са тако мало новца, а она ми је одговорила: „По благодати Божјој, довољно ми је, не гладујем. И када бих на хиљаде добијала, све једно би се потрошило.“

Почео је рат. Сестру са троје деце, свекрвом и мајком позвали су да се евакуише и она је дошла да пита матушку да ли да иде? Матушка јој је рекла: „Нигде не иди. Они који пођу више ће се намучити него они који остану овде.“ Сестра је послушала и остала у Москви. Друга жена, Вера Кучерова, такође је у то време упитала матушку, да ли да оде у Себино са седмогодишњим сином. И њој је матушка такође рекла: „Остани у Москви.“ Она је имала мужа пуковника, који је желео да она ипак оде у Себино, јер је то забачено село, четрдесет километара од железничке пруге, и мислио је да ће тамо бити безбедна, тако да је Вера отпутовала не послушавши матушку.

Касније је причала: у Себино је дошао казнени одред Немаца. Спалили су куће, сакупили су сву децу у селу, међу њима и њеног сина, затворили их у подрум, а изнад су заложили ватру… Довели су све мајке да гледају овај ужас. Одједном се довезао један Немац на мотоциклу, дао им неко писмо и Немци су се ускомешали и пустили децу… Тако је по молитвама матушке било заштићено њено родно село Себино.

Москва је 1942. године гладовала. Утишала се. Замрла. На улицама нема никога, снег до колена. Мрачно. Тешко нам је било с мајком. Начелник канцеларије ми је предложио да отпутујем заједно са економом у команду у Рјазан, с тим да тамо нешто разменим за намирнице. Одбила сам: „Не умем, не смем, бојим се.“ Матушка је пак говорила: „Иди, иди, не бој се, све ћеш урадити како треба и на крилима Божјим долетећеш кући! Ја ћу се за тебе молити.“ Пошли смо. У Рјазању нисмо успели ништа да разменимо. Отишли смо у град Рјажск, па тако из села у село, удаљили смо се од града 25 километара. Успели смо да разменимо наше ствари за намирнице. Натоварили смо на санке, око пет пуда, били смо доста далеко од проходног пута. Решили смо да идемо пречицом около брежуљака, јаруга. Време хладно, мартовско. Устали смо рано изјутра и по замрзнутом снегу пошли. Прешли смо три километра. Сунце је почело да греје све јаче, снег као шећер, почео се проваљивати под нашим ногама. Утањали смо, утањали…

Санке су се попеле на брежуљак, а испод је била јаруга и ми смо пали, задихани и изнемогли. Да бисмо дошли себи, почели смо гутати снег. У очајању, ја сам завапила: „Угодниче Николаје, помагај, погибох!“ Није прошао ни тренутак, када је економ подигао главу и повикао: „Гледајте, гледајте, црна тачка која нам се приближава.“ Нисам успела ни да одговорим, кад видим преко јаруга и сметова иде коњ са санкама и то право према нама. Човек, веома уљудног изгледа, у црном сељачком гуњу, са црном скуфијом на глави, каже: „А ја сам, ни сам не знам зашто, решио да скренем с пута, очигледно због вас.“ Сели смо на његове санке, натоварили и намирнице, нисмо могли доћи себи. Пита нас: „Где сте пошли?“ Ја му кажем: „До Рјажска,“ а он мени: „У праву сте, најпре треба у Рјазањ па одатле у Москву.“ Ја сам била као одрвенела да се чак нисам ни зачудила свему овоме. „Ја ћу вас довести до Рјазана.“ Ишли смо, ишли… Почело је да се смркава. Он каже: „Зауставићемо се да преноћимо.“ Насред поља одједном угледам – изникла усамљена дрвена кућа. Старац који нас вози каже ми: „Уђите у колибу.“ Ушли смо, колиба је била пуста, ненастањена, наспрам нас на зиду иконе, под њима сто и клупа уза зид, више ништа нема… Поред стола стоји старац са бледим избораним лицем, у тамној одећи, дугачких власи, сакупљених у реп. Не каже нам ни реч. Угледали смо пећ и одмах пришли к њој. Пећ је била заложена. Наслонили смо се на њу и уморни од свега што смо преживели, сели смо на под и заспали.

Изјутра рано, наставили смо пут. Возач нас ништа није питао, довезао нас је до железничке станице, узео моје санке: „Брже, брже, воз за Москву већ креће.“ Прилазимо првом вагону са пртљагом. Немогуће је да се уђе, вагон је препуњен. На улазу стоје мушкарци, не пуштају унутра. Он је махнуо руком: „Размакните се, направите места.“ И они су се беспоговорно размакли. Људи су подигли санке и ми смо се нашли у возу. Ја сам била тако збуњена, да нисам човеку рекла ни хвала, нити сам шта осећала. Дошла сам кући, а матушка каже: „Но, шта је било, на чијим крилима си долетела?“

И ево, прошло је тридесет година, док нисам схватила на чијим крилима. Како је дуготрпељив и милостив Господ. Преселили су нас са Арбата у Медведково. Долазим у храм Покрова Пресвете Богородице и палим свећу Николају Угоднику… Господе, па то је био он, велики чудотворац, управо његов лик видим под митром. И све се то догодило са мном по молитвама матушке!

Од тада је душа преиспуњена благодарношћу и топлом, безграничном љубављу према светом Николају, нашем брзом помоћнику. И тек сада ја постављам себи задивљујућа питања. Како су санке могле тако брзо доћи до нас без пута, како је могао коњ да иде по дубоким сметовима са растреситим снегом? Како то да нам је помоћ стигла у тренутку после мога вапаја Николају Чудотворцу? И откуда то да се нашла усамљена колиба усред равнице? Како је возач знао откуда смо и како то да нас је довезао пред сам полазак воза?… Ко је био онај старац у колиби под иконама и да ли је та колиба уопште постојала?
После рата, као и многи тада, била сам у великој беди, нисмо имали шта да обучемо, капут изношен, а матушка ме је уверавала: „Све ћеш ти то имати“. И заиста, после логора нисам више оскудевала ни у чему. Често сам говорила: „Матушка, ја сам лоша, грешна, не могу се сама поправити (била сам пргава, горда, самоуверена), шта да радим?“ А матушка ми каже: „Ништа, ништа, скуваћемо траве, корова, затим попити са млеком, и бићеш ти нама добра!“

Матушка је могла умолити Бога да измени човеку његову земаљску судбину. Код матушке је дошла девојчица од три године, Ниночка, анђео у телу! Ако би неко доносио неке слаткише, она сама их није хтела јести већ их је скривала под орман, а када би долазили страдалници, питала би их: „Да ли ви имате унучад?“ Сиротица, све слаткише би слала тој деци. Девојчица је била нешто посебно. И ето, недељу дана пре него што ће напунити седам година, она је за дан и ноћ (за 24 часа) умрла од дифтерије. Ми смо сви веома туговали и плакали.

Матушка је рекла: „Не плачите. Она би имала ужасно тежак живот, била би велика грешница и изгубила би своју душу. Било ми је жао Ниночке и умолила сам Бога да Ниночки пошаље смрт…“ Једном нам матушка каже: „Видела сам Ниночку. Она је у рају, у лепоти, и видела сам како је без страха пришла Спаситељу и смело Га упитала: „Господе, а када ће овамо доћи моја мама?“ (Она је мене звала мама Зина, своју мајку није признавала јер се она опијала, лумповала и страшно мучила девојчицу, затварајући је да се мрзне у хладној кухињи, не дајући јој ни корице хлеба, па су је на крају крајева лишили материнства.) Господ је одговорио Ниночки: „Детенце моје, још се није испунило време за њен долазак.“

1959. године сам са мужем допутовала из Магадона, где смо издржавали затворску казну, у Москву, хтели смо да се венчамо, но све време су нас спречавале многобројне препреке. Ја сам већ очајавала. Муж се са севера вратио очајан, после апоплексије. Долазим у храм, а баћушка, отад Василије Серебринков, настојатељ цркве Јерусалимског подворја на Арбату је одбио да нас венча: ускоро почиње пост, каже, дођите после поста… Одлази и мама да га замоли, али и њој каже исто.

Једне ноћи сањам: дошла Ниночка у дугачком белом платну и строго ми говори: „Дошла сам да ти кажем да ћу ти помоћи у вези са венчањем!“ Гледам је и мислим: како она може помоћи када је умрла? А она одговара на моје мисли: „Ја сам за то измолила благослов од Спаситеља…“ Ујутру устајем и изненада долази после службе једна познаница и каже: „Отац Василије ме је замолио да вам поручим да ће вас венчати вечерас у осам сати.“

Блажени Митрофан је био Божји човек, цео његов живот је био странствовање. Довезли су га из Петрограда у дане револуције још као дете од девет година у женски манастир под Вјазмом где је игуманија била Сара. Живео је код игуманије под њеним личним старатељством и помагао сестрама да шију одежде. Но није се ту могао дуже задржати. Мати Сара му је рекла: „Манастир ће ускоро опустети, све ће растерати, мене ће затворити, а теби дајем благослов да будеш страник.“ Цео живот је проживео без дома, без породице, без игде ичега, боравећи код људи. У Вјазми су га сви знали, погледаш у поље, у раж, црна глава са дугачким власима, то иде наш Митрофан. Он и матушка проживели су код нас цео рат.

Године 1948, блаженог Митрофана су ухапсили у Вјазми, осудили на двадесет пет година и послали у Мордовију. Био је ослобођен средином педесетих година, а упокојио се у августу 1982. године и сахрањен је такође у Вјазми. Он је такође био велики прозорљивац и слуга Божји. Матушка га је веома волела и говорила: „Мене неће бити, а он ће остати и помагаће вам.“

О блаженом Митрофану можемо много чудесног написати… Свог првог мужа Бориса сам оставила, био је атеиста, а пошла сам за њега не из љубави, већ зато што је спасао мог брата. Ја сам се заклела да ћу му бити верна жена. После рањавања, муж је био послан у Горки. У то време матушка је била у гостима у Загорску и нисам је могла питати за савет. У Горком је мој муж почео да ради у штабу. Почео је да пије, да долази касно, говорио је: „Посао, посао!“

На лето сам дошла у Москву и упутила се матушки, она је живела у Сокољникама. Улазим и кажем: „Ја сам се матушка удала.“ А она ће на то: „Како си то могла урадити а да ме не питаш! Остави га!“ – „Заклела сам се пред Богом да ћу му бити верна жена.“ А она ће: „Ја ћу тај грех узети на себе, а ти пожури кући; твој муж се код куће разболео. Када дођеш одмах му кажи: „Боро, дај ми да прочитам писмо од Тање,“ – прочитај и напусти мужа! А то што је он спасао твога брата, он би то и без тебе учинио.“ Цео пут од Сокољникова ја сам преплакала – разорен ми је живот, треба да издржавам престарелу мајку, институт нисам завршила! Долазим, муж болестан лежи код куће; улазим у собу и одмах му кажем: „Боро, дај ми писмо од Тање.“ Он је механички узео коверат из џепа и тек тада у ужасу вратио га натраг: „Како си сазнала? Па ја тек што сам добио то писмо.“ Писмо је било од конобарице Тање са којом је он проводио време. Тако сам ја оставила мужа.

Прошло је много времена и када је он умро, ја нисам отишла на његову сахрану. Зове ме старац Митрофан и каже: „Зашто ниси отишла на Борисову сахрану?“ Ја кажем: „Он је неверујући.“ После две године старац ме опет зове и каже: „Зашто га ти не помињеш?“ Ја опет одговорим исто, а он ће: „А знаш ли ти да је он у Царству Небесном.“ Ја кажем: „Како је то могуће? Он није ишао у цркву, није се причешћивао?“ А он одговара: „Он је целога живота чинио добро људима, толико их је спасио, помогао, био је изузетне доброте, није био похлепан, све је давао ближњима, за време живота се ни на кога није жалио, са радошћу је трошио своју снагу на друге.“ И одједном ми је пала копрена са очију. Ја сам заиста све то гледала својим очима а нисам примећивала. Његов отац је био свештеник, пострадао је, он је био крштен, Бога никада није вређао.

Ни једна реч матушке није пропала. Једном приликом, 1943. године, матушка ми је рекла: „У кући треба имати једну собу према истоку, у соби сто – Престо Божји, за молитву, на њему не треба јести и пити.“ Те речи су прошле поред мојих ушију, нисам се трудила да им придајем пажњу, јер ми нисмо имали ни собу према истоку, ни своју кућу. И ево, прошло је четрдесет и шест година, и њене речи су се обистиниле.

1988. године, у пожару је изгорела наша кућа у селу. Брат и ја, а стари већ 70. година, нисмо хтели да поново градимо, али, брату се у сну јавио покојни блажени Митрофан у белој одежди, ушао је у собу и строго казао: „Градите, градите и градите!“ Сам Господ нам је помогао да саградимо кућу, јер тада није било грађевинског материјала и све је било веома тешко. Градња је ишла као по лоју, све нам је ишло на руку, и кућа од брвана је била саграђена. И тог лета је умрла једна монахиња од 93 године. Дали су нам њен сто, и брат га је довезао у нову кућу. И шта је било даље? Ускоро, по доласку у Москву, мени је један свештеник, отац Александар на исповести рекао: „Узмите сто који сте добили и који је припадао мати Марији, он је посебан. Умирући, она ме је лично молила да га сачувам. Тај сто је Престо Божји на коме су, у првим годинама после револуције савршавали тајну Евхаристије, служили су епископи и сам Свјатјејши Патријарх Тихон, велики људи наше Цркве, на њему не треба јести и пити.“ А у нашој кући, једна соба је била окренута на исток!

Матушку је често посећивала нека Ана Георгијевна, бивша велепоседница. Она ми је испричала следеће: уочи рата, матушка је благословила њу и њену сестру Наталију да пођу пешке у Саров и Дивјејево, рекавши при том: „Идите, идите, баћушка Серафим вас очекује!“

Дуго су путовале и већ су били надомак циља, но сумрак их је затекао у непроходној столетној боровој шуми. Ветар је њихао крошње борова, смркавало се, пут једва да су назирале, постало је страшно. Како ту преноћити? И одједном им у сусрет долази погрбљен старац у белој дугачкој кошуљи и каже им: „Недалеко одавде је моја колибица, идите тамо и ту преноћите.“ Дошле су, ушле, а у колиби само широка клупа од дасака и ништа више. Легле су и истог часа заспале. Ујутру, кад су се пробудиле, птичице певају, сунце греје, свуда се осећа радост, а оне леже на једном брежуљку испод огромног бора и никакве колибице нема. Тада су се сетиле матушкиних речи: „Баћушка Серафим вас очекује.“

Из Житија Свете блаженеМатроне Московске
ИЗВОР: svetosavlje.org