БЕСЕДА о потреби смрти ради рода многог

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши на земљу не умре,
онда једно остаје; ако ли умре много
рода роди. (Јов. 12, 24)

Зашто сејач баца пшеницу у земљу?
Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела?

Не, него зато да би живела и род родила.
Сејући семе, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом.

Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду.
Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова.
Он је благоизволео назвати нас пшеницом.

Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице.
Зашто нас посеја Господ по земљи?
Да ли зато да би умрли и иструлели?

Не, него зато да би живели и род родили.
Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода.

Циљ сејања није смрт него живот.
Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо.

Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду.
О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње.

И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот.
Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.

О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне.
Теби слава и хвала вавек.
Амин.

Извор: pravoslavno.rs