Свети ВАСИЛИЈЕ Велики – Беседа против опијања

И настаће цела револуција у души ових деградираних краљева; сав бољи део душе његове вапиће за својим правом. И деградирани краљеви осетиће се на крају те душевне револуције ипак као прави краљеви, који су дуго били прогнани у друштво свиња, и као прави краљевски синови они се неће задовољити више са једењем корења и чувањем свиња, у себи и око себе, но поћи ће да траже своје краљевске претке, само не више да их траже међу мајмунима до међ краљевима, и не више у монерама, но у краљевском родитељу свега живог, – у Богу. Сажаљевајмо дакле ове краљеве у прогонству, које је судба учинила малим и који су сами себе учинили рђавим људима.

Но сажаљевајмо најпре сами себе, јер гле, и ми смо за сажаљење. Ми смо за сажаљење зато, што називамо себе синовима краљевским, називајући се синовима Божјим, а чинимо дела, недостојна краљевских синова, или, називамо себе децом светлости, а ходимо по мраку. Ми ценимо себе као краљевске синове, јер признајемо Бога за оца свога, и по томе смо ми деца светлости, јер је Бог краљ светлости, но ми ходимо по мраку кад одричемо другим људима оно, што и њих чини децом Божјом, децом светлости. Ми смо деца мрака а не светлости онда, кад мислимо, да је Бог само у нама упалио једну светиљку, а да су сви други људи око нас свеће од гипса, које не горе, но које само бацају сенку на нашу светлост. Ми ходимо по мраку, кад вредност свих људи око нас сведемо на нулу, кад све људе означимо са нулама, а на крају тих нула ставимо једну јединицу, која представља нашу личност. Ми смо деца мрака а не светлости, кад негирамо људе скроз и скроз, и ако их познајемо само летимично и површно. Или како да ми нисмо деца мрака, кад смо у стању да због једног греха безмилосно осудимо једног човека, кога познајемо потом греху, осудимо и изједначимо га са нулом, и избришемо га из списка људи?

Неко је убио. Он је за то био под судом, носио је окове, пред стотине слушалаца у судској сали он је признао свој злочин, па је потом испаштао свој грех неколико хиљада дана и ноћи за решетком у тамници. Кад је опет изашао на светлост, и вратио се у друштво људи, он се владао као поправљен честит човек. Па ипак је он остао у нашем нотесу записан заувек као човек раван нули.
Други неко је украо, трећи обмануо, четврти се опио, пети променио партију, шести покушавао све, да би дошао до богатства или власти.

И за то су они толико криви у очима нашим, да их ми одмах увршћујемо у нуле, и где седнемо и станемо ми говоримо о њима као о нулама. Је ли се само повела реч о њима. ми се гурамо напред и вичемо:
– Дозволите, господо, тога и тога ја познајем потпуно: он је лопов. Кад је био у школи, украо је буквар у свога суседа, и зато је био истеран. Тај је човек раван нули.
Почиње ли се говор о другоме, чији се патриотизам хвали, ми добацујемо:
– Дозволите, господо, тога и тога ја познајем потпуно: он је променио до сад две партије. Тај човек је раван нули.

Иде ли реч о трећем, који је изабран за какав висок положај у држави, ми грмимо:
– Дозволите, господо, та он је на то место дошао само обманом и поткупљивањем. Ја њега добро познајем: и мене је он једном хтео обманути и поткупити. Тај човек је раван нули.
И тако редом. Тако ми о људима говоримо, тако и пишемо. Јесмо ли некога само једном ухватили у некоме греху, тај се никада више не може дићи у очима нашим, и ми му не дамо да се дигне у очима осталога света. Може он свој грех лако и по сто пута искупити пред Богом, пред нама га он никад и никако не може искупити.
Но нашој неправди према људима није ту крај. Ми осуђујемо људе због несравњено незнатнијих, и често пута од њих независних ствари. Једнога човека ми не трпимо зато: што кашље, другога: што муца, трећега: што има тичји глас, четвртога: што има змијаво лице, петога: што има коврџаву косу. Или још: једнога не трпимо због његове родбине, другога због пријатеља му, трећега због чина или новца. Или још: ми се први пут налазимо с неким човеком у трамвају: одкад се земља окреће око сунца и одкад сунце гледа земљу ми се налазимо први пут један уз другог, и – ми га већ смртно мрзимо, само за то, што је сео сувише близу нас. Ми га смртно мрзимо и придевамо му у себи најгрубље придеве.

И тако смо ми слични вулкану, пуном сумпорног огња и пепела. Ко год се приближи нама, ми га пржимо и прљамо. Ми не опраштамо ономе, ко је једном у животу убио, а ми непрестано убијамо. Ми не дамо човеку да се дигне, но га гурамо сасвим у пропаст, у коју га је један грех отиснуо. Зар то није убиство?

Но ми још и крадемо. Ми истичемо и трубимо на све стране само зло, које је у човеку, и намерно скривамо и од себе и од других оно, што је у њему добро. И тако осуђујући друге за крађу ми сами крадемо од других, скривајући њихову врлину нашим сумпорним димом и пепелом. Јер како да то није крађа? Сакрити некоме стотину динара значи нанети дотичноме штете само стотину динара, но сакрити његово поштење и представити га свету као непоштење, значи извесно оштетити га више од стотину динара.

Ми и обмањујемо. Ми смо злуради, и у злурадости својој преувеличавамо туђе погрешке и тако обмањујемо. Наша обмана долази од наше жеђи за туђим манама и гресима, те кад ових и нема ми их стварамо нашом маштом и лепимо уз ону личност, коју не трпимо, и коју желимо да компромитујемо. Срета нас на пр. наш пријатељ на улици и пита: шта има ново?
– Много, много има ново, одговарамо ми. Јеси ли чуо да је тај и тај високи господин фалсификовао папире од вредности? Тако се на све стране шушка. А ја сам одавно знао, да он није чист човек.
Наш пријатељ се чуди, а ми продужујемо:

– А за госпођу Н.Н. јеси ли чуо, какви се скандали причају? Она је силно компромитована, и ако цео глупи свет хвали њену честитост. А за професора X. свакако знаш? И за свештеника У, и за адвоката 2. јел’да? Нема. драги мој пријатељу, више врлине у свету. О њој могу још само којекакви занесењаци сањати. Извини, журим се!“ И с тим речима пружамо ми ласкаво руку своме пријатељу и удаљавамо се журећи са својом прљавом фантазијом и злобним језиком даље, од познаника до познаника, од села до села, од редакције до редакције.

И тако смо ми још као сејачи кукоља по њиви Божјој. Наши дани живота пролазе као вихор, и ми по томе вихору сејемо једино кукољ, који се расејава и размножава на све стране. И најфаталније је за нас то, што ми нисмо свесни такве наше неделикатне, некраљевске, улоге. Ми не можемо да се узвисимо над погрешкама једног човека и да ценимо човека као човека: за нас је један човек идентичан с његовом једном погрешком. Ми не примећујемо, да је човек шири појам од његове погрешке; ми не допуштамо, да ван погрешке једнога човека ма шта још преостане у њему. И ми нисмо свесни, како се таквим својим понашањем неприметно делимо и удаљавамо од нашег небесног, краљевског оца, и како се спуштамо до свињарских чобана, који се хране оном истом храном, којом и њихово стадо.

Јесте ли кад год, браћо, присуствовали служби Божјој у топчидерској цркви, заједно са осуђеницима из казамата, и јесте ли се при том замислили над овим људима? Штета, ако нисте. Ретко се где човек осећа с тако изукрштаним осећањима, као кад стојиш на молитви с људима, које је друштво изгнало из своје средине: са убицама, лоповима, варалицама, насилницима и преступницима сваке врсте. Треба видети ове људе у белим гуњевима, како својим нажуљеним, дрхтавим рукама пале свеће – Бог зна за чије здравље, или за покој чије душе – и како с упртим погледом у пламен своје свеће шапћу својим бледим уснама молитве, – молитве, опет Бог зна за чије здравље или за покој чије душе. – Треба их видети, како се с ропском понизношћу склањају свакоме човеку, чији ход само поред себе осете. Они сами себе рачунају недостојнијим од других пред лицем Божјим, – с тога се свакоме склањају. Они знају, какво мишљење људи о њима имају, они то врло добро знају, па како да се не склањају? Они знају, да би им узалуд било говорити људима, како у њиховом животу постоји још нешто осим њиховог преступа, како преступ не заузима цео њихов живот и целу душу њихову, како је и у њиховом веку било пуно дана, у којима је и њима била мила правда, и у којима су и они жртвовали се и страдали за друге, и тражили Бога, и веровали у долазак царства Божјег. Узалуд би им било уверавати људе, како они нису целог свог века само крв пролевали, само пљачкали и палили, и обмањивали, и јатаковали. Знају они, да им људи не би поверовали, јер људи гледају на цео њихов живот искључиво кроз један моменат и на целу душу њихову искључиво кроз једно дело, наиме кроз онај моменат и кроз оно дело, које их је и довело у казамат. Зато су они и бојажљиви пред људима и неповерљиви према њима. Зато они и откривају душу своју само Богу, тј. само ономе, ко зна све дане њиховог живота, а не само један преступнички моменат, и све покрете њиховог срца, а не само злочиначке. Зато је молитва ових бедних људи, жеднија и страснија од молитве људи слободних.

Ах, браћо, колико је осуђеника и ван казнених завода! Колико их је у друштву међу нама, који су ма каквим случајем изгубили поверење људи и који се отуда једино још Богу могу обратити! Колико их је, који су непромишљено увредили свога пријатеља, и тиме га за свагда изгубили! Колико је трговаца, који су упропастили свој трговачки кредит, и који због тога немају мира ни дању ни ноћу! Колико је чиновника, којима је на неки начин пресечена каријера, и који су зато изложени презрењу људи! Колико је радника, који су због једне неуредности изгубили рад на много дана, и тиме изложили себе и своје ужасима бедности и глади! Колико је извиканих, обележених, компромитованих, ах компромитованих!

И сви ови људи синови су краљевски, као и ми, мада их ми за такве не признајемо. Признаје их за такве краљ, отац њихов и отац наш, но ми, браћа њихова, не признајемо их. Увек брат мање воли брата него отац сина. У сваком брату има једна искра каиновске нетрпељивости према брату своме, у свакоме оцу пак, и најгорем, има божанске љубави према деци својој. Ми познајемо компромитоване људе само по ономе греху, који их је компромитовао, но Бог, који дубину свачије душе испитује, познаје код тих људи и оно што их још оправдава као синове његове. За то они никад нису у очима Божјим равни нули, ма им ми писали нуле и на челу и на леђима.

Ми пишемо компромитованим људима нуле и на челу и на леђима, међутим, кад ти људи – нуле – изврше самоубиство, ми се бунимо против тога, и говоримо: самоубиство је тежак грех. Зар то није недоследност од наше стране. И зар самоубиство таквих људи није сасвим објашњиво?
Човек неки лакомислено проиграо свој кредит. Он зна да је учинио велики грех, но он зна, да и поред тога греха он је способан за још много добро и племенито дело. Али шта то вреди, кад ћемо га ми до смрти звати банкротом? А он и то зна, и за то претпоставља смрт животу. О, не мислимо, да је он сам крив за своје самоубиство, и не слежимо раменима равнодушно, као да ми у одузимању његовог живота нисмо имали никаква удела.

Млада девојка сневала о срећи живота и веровала у људе. Шта има природније у свету, но да млада девојка снева о срећи и верује у људе? Но једнога дана ми се сви почињемо бацати камењем на младу девојку. Зашто? „Та зато, забога, што је погрешила, вичемо ми, зато, што је погрешила. Хајте да је што пре каменујемо!“ Христос не би тако говорио; он би рекао: „ко је без греха, тај нек се први баци каменом на њу“. Но ми тако не говоримо. И ко је онда крив за самоубиство такве једне беднице, ако не наша фарисејска ревност? Она је, сирота, хтела да говори, да виче, да се брини, да моли и да нас уверава, да у њеној души има пуно још места за врлину, пуно још вере у идеал, и да се она горко каје за свој грех. Она је хтела, но ми јој нисмо дали. Ми смо од њенога греха направили сензацију дана, употребивши сву техничку окретност нашег времена, да ту сензацију у што већем формату и што јаснијим бојама представимо и распростремо. И зар се у том случају, господо, може и сме говорити о самоубиству једног младог неискусног створења, у том случају, када је далеко истинитије говорити о убиству, које смо ми извршили?

Тако ми себе компромитујемо радујући се туђем компромитовању. Ми компромитујемо тако наше хришћанско име и наше краљевско достојанство. Наша сва врлина свела се на осуду туђег греха. А ова негативна врлина не даје ни из далека право на звање хришћанства и звање краљевског сина. Осуђујући друге без поштеде ми наивно мислимо, да себе тиме издижемо. Ми наивно мислимо, да ћемо се показати као честити и племенити људи, ако само не будемо с грешницима јели и пили, ако се будемо што пажљивије клонили такозваних компромитованих људи, и ако будемо што више презрења према њима показали, и што више грдње на њих излили.

Христос се није плашио компромитованих људи, као ми што се плашимо. Он се није бојао, да ће порок грешних људи упрљати његову врлину, као што се ми бојимо. Његова врлина била је на тврдој стени сазидана, а наша је на песку; с тога се он није бојао, и с тога се ми бојимо. Христос се налазио на пијацама и раскрсницама са људима компромитованим, са одгурнутим грешницима и презреним грешницама, на велику, превелику саблазан фарисеја. Фарисеји су се бојали да се сретну с грешницима, – Христос је ишао и грешнике нарочито тражио. Фарисеји нису хтели да ступе преко прага једног цариника, Христос је с цариницима јео и пио. Фарисеји су били готови, да се на свакога грешника баце каменом, Христос је био готов, да сваки тај бачени камен заустави и врати натраг од главе грешничке. Фарисеји су гурали ногама онога, ко је пао у блато, да би га што више упрљали, Христос га је прихватио рукама и дизао из блата на ноге, говорећи му: устани и иди! Фарисеји су сматрали испод достојанства ходити међу мале људе и интересовати се њиховом судбом, Христос је то сматрао баш за своје достојанство.

У томе је разлика између Христа и Фарисеја. Поставимо разлику између Христа и нас! Христос је знао, да у души свакога човека има понешто узвишено и пламенито, понешто краљевско или божанско, што може да се засветли као огањ, кад се с њега одува пухор. Христос је тај пухор с душа људских одувљивао, а ми тај пухор већма нагомилавамо. У томе је разлика између Христа и нас. Христос је тражио оно, што је добро у сваком човеку, а ми тражимо оно, што је зло. Христос је тражио добро у људима с намером, да оправда људе, ми тражимо зло у људима с намером, да осудимо л3уде. Христу је било одвратно говорити о греху других људи, нама је то пријатно. Христос је својим методом обраћао грешнике у праведнике, а ми нашим методом стварамо од грешника још веће грешнике. Христос је спасавао људе, а ми их упропашћујемо. У томе је разлика.

Но, гле, ми можемо бити и слични Христу. Потребно је на првом месту да будемо доследни: кад себе називамо краљевским синовима постарајмо се, да и оправдамо тај назив. Имајмо храбрости и узвисимо се над личним антипатијама и предрасудама, и размислимо о човеку на првом месту као човеку. Нека грешник дође на друго место. Презиримо грех, но не презиримо грешнике, јер гле, ми сви у свему смо им браћа.

Имајмо, даље, стрпљења, да у такозваним компромитованим људима тражимо испод греха и порока њихову краљевску легитимацију. Наћи ћемо је, верујте. И највећи грешник носи је гдегод скривену, у неком кутићу душе своје, и сам можда не знајући за њу. И најкомпромитованији човек, кога ми за нулу сматрамо, готов је у даном тренутку пружити руку дављенику и спасти га, готов је са гладним поделити хлеб свој, или расхладити уста ономе, који умире од жеђи. Замислите само тога најкомпромитованијег човека у једној ситуацији, где се може показати његова краљевска душа. Замислите га на гробљу, где мртви ћуте – мислите ли, да ће се смејати? Замислите га у болници, где болесни јецају – мислите ли, да ће играти? Замислите га при пожару једне школе, где деца горе, мислите ли, да ће равнодушно одмахнути главом и проћи? Замислите га у близини једног човека, који у трави спава и коме се змија приближује, – мислите ли, да ће остати ћутљив и непомичан? Ах, не! И најгори нечовек показаће се у овим тренутцима човек. И најокорелији разбојник легитимисаће се овде као краљевски син.

Имајмо најзад још нешто: имајмо дрскости да будемо и недоследни; недоследни у мржњи и у презирању људи. Ми смо сви неуморни у прокламовању доследности као врлине; но, гле, и недоследност је врлина. Благо онима који не мрзе доследно, и који не презиру људе доследно. Такви су прави краљевски синови, који чине славу оцу своме.

Један човек путовао из Јерусалима у Јерихон. Уз пут га нападну разбојници, опљачкају и ране. Два човека, у чију је љубав према себи он веровао, прошли су мимо њега и не обазревши се на њ. Један Самарјанин пак, у чију је мржњу према себи он веровао, сажалио се над њим и помогао му. Два прва човека били су недоследни у љубави, и њихову недоследност Христос је осудио, милостиви Самарјанин је био недоследан у мржњи, и његову недоследност Христос је похвалио и истакао за пример. Будимо и ми недоследни у мржњи људи, као што је био Самарјанин, – молим вас, будимо недоследни! Будимо недоследни у презирању компромитованих људи, јер ако у том не будемо недоследни, само себе ћемо највише компромитовати!

Не заричимо се никад, да за навек с једним човеком нећемо речи проговорити. Можда ће нам сутра бити потребно да погазимо своју заклетву. Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: он је за нас мртав човек! Јер гле, човек није са свим мртав ни кад умре, а камо ли док је у животу.

Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: кад њега не би било, свет би овај био савршенији. Може, бити да тај човек то исто за нас каже. Наш заједнички краљевски Отац пак, који је на небу, не каже то ни за њега ни за нас.

Он гледа у свима нама своје, краљевске, синове; не само у краљевима земаљским, и не само у онима, који се краљевски одевају и краљевски проводе, и који се по својој крви или богатству или положају осећају сродни краљевима, но и у оним просјацима пред вратима овог храма, који чекају излазак ваш, и не само у онима, који, као ми, верујемо у њега и молимо му се, но и у онима. који у њега не верују, и који своје претке међу мајмунима траже.

Уздигнимо с тога наше мисли и наша срца, као што и приличи краљевским синовима. Погледајмо у нашег краљевског оца светлости, и наше мисли биће осветљене; погледајмо у нашег краљевског оца милости, и наша срца биће охрабрена и загрејана.

Теби Боже, који познајеш наше претке краљеве, и наше претке просјаке, и који и једне и друге љубиш као децу своју, теби ми тежимо да се уздигнемо мислима нашим и љубављу нашом. Ми желимо да постанемо достојни тебе, који си вечна мудрост и вечна љубав. Ти си нас позвао из небића у биће, и учинио си нас краљевским синовима својим. Наша највећа несрећа је, кад нам се помрачи свест о нашем краљевском пореклу, кад се деградирамо и одемо далеко од тебе, у драговољно изгнанство у таму. Наше највеће је блаженство, кад се теби опет вратимо и твојим се синовима назовемо. Јер само уза те ми се осећамо као краљеви. Без тебе смо као лист, који се откачи од свога дрвета и постане играчка ветрова и бура, док најзад не падне у блато. Или без тебе смо као један зрак, који прекине своју везу са сунцем и остане само са својом светлошћу у простору. Шта је један зрак сунчев без сунца друго до роб таме и хладноће? Тако смо и ми без тебе, велика светлости наша, као и један зрак без сунца, – робови таме и хладноће. С тога подржи и ојачај жељу нашу, Боже, да се стално уздижемо к себи мислима и љубављу својом, и да стално будемо с тобом, као прави краљевски синови. Амин.

Извор: svetosavlje.org