О љубави

У љубави ево шта је достојно дивљења: к другим врлинама прикрада се зло: например, некористољубив се често горди својом некористољубивошћу; смиреноумни се често тим самим поноси у својој савести; међутим љубав је слободна од сличне заразе, и нико се никада неће стати надимати пред љубљеним.

Замисли љубљеног и љубећег, али љубећег како треба љубити.
Он живи као на небу, наслађујући се свагда спокојством и плетући себи хиљаде венаца.

Такав човек чува душу своју чистом од мржње и гњева, од зависти и гордости, од сујете и рђаве жеље, од сваке срамне љубави и сваког порока; налазећи се још на земљи он стоји напоредо с арханђелима на небу…
Када бисмо испуњавали заповест Господњу о љубави према Богу и ближњему, онда не би било ни роба ни слободњака, ни старешине ни потчињеног, ни богатог ни сиромашног, ни малог ни великог, и сам ђаво не би био познат; и не само један него и други, па макар их било на стотине и хиљаде, они не би могли учинити ништа када би било љубави.

Пре ће трава издржати силу огња неголи ђаво пламен љубави.
Она је јача од зида, тврђа од дијаманта; по чврстини, она превазилази све.

Њу не побеђује ни богатство, ни сиромаштво; или боље: не би било ни сиромаштва ни сувишног богатства, када би било љубави, и постојало би само добро које проистиче из једног и другог. Од богатства имали бисмо задовољство, од сиромаштва безбрижност …

Љубав је као вредна пчела: одасвуд сабира добро и слаже га у души љубећег.
Љубав измењује саму суштину ствари и доноси са собом сва блага.

Она је нежнија од сваке мајке, дарежљивија од сваке царице; што је тешко она чини лаким и удобним, врлину представља привлачном а порок одвратним.
Еванђелски љуби онај који љубљеноме жели оно што је корисно и добро. Љубав чини те љубећи и љубљени сачињавају не два одвојена лица него једнога „човека; a то сем љубави никаква сила учинити не може…

Који љуби, тај никада не може мрзети, ма шта се десило; у теже је и највеће благо љубави.
Шта, рећи ћеш, зар не треба мрзети ни непријатеље ни незнабошце?

Треба мрзети, али не њих већ њихово учење, не човека већ порочни живот и покварену вољу Човек је дело Божије, а заблуда дело ђавола.
Зато немој мешати Божје с ђавољим. Ако ми станемо мрзети безбожнике и незнабошце, онда, продужујући тако, ми ћемо почети мрзети и грешнике; а идући таким путем, ми ћемо се мало – помало одвојити од већине браће, или тачније, од свих, јер нема никога без греха.

Ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике.
У таком пак случају ми ћемо бити гори од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу као фарисеј…

Еванђеље наређује: мрзети оно што је рђаво у човеку, а не човека.
Ђаволов је посао: отргавати нас једног од другог; он се упорно стара да истреби љубав, да би човеку пресекао пут ка поправљењу и задржао га у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин затворио му пут ка спасењу.

Ако лекар буде мрзео и избегавао болесника, а болесник се клонио лекара, онда може ли болеоник оздравити?
Реци ми, што се ти клониш њега и избегаваш га?
Зато ли што је безбожник?

Но, са тог баш разлога и треба му одлазити и лечити га, да би болесника повратио здрављу.

Макар он боловао од неизлечиве болести, теби је наређено да вршиш свој посао.
Јуда је исто тако боловао од неизлечиве болести, али Бог није престајао лечити га. Стога и ти не малаксавај.

По неизмерном човекољубљу Свом Господ Христос нас не само избави од грехова, него нас и учини љубљенима, милима Себи.
Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе;
– ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели, Арханћели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.

Ко има љубави за Христа, радује се сваком страдању ради Христа.
Зато, ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист.

Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом, зна силу окова.
Сужанство ради Христа апостол Павле би више волео него живот на небесима.

Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске.
Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа.
Тада тамница постаје светлија од царских палата.

Шта кажем: од царских палата?
Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог.

Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа…
Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства.

Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове.
Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу.

Ако би ко хтео да ме учини једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ.
И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова.

Ништа нема боље него страдати ради Христа.

Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу.
Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима.

Ја га величам не толико што је био узнесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам.
Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи.

Него шта? „
Молим вас ја сужањ у Господу“ (Еф. 4, 1).