Најпре ћу отпочети слово о Светом и великом пророку Мојсију, о коме Свето Писмо каже да беше врло кротак човек, кроткији од сваког човека на земљи (Бројеви 12, 5). А да ли је овом великом пророку, који је тако кротак, недостајало смирење? Никако, јер се ове врлине, као што сам пређе казао, држе једна за другу и налазе једна у другој. Јер ко има истинску кротост има и смирење, и ко је смирен покрива се кротошћу. Мојсијево смирење јасно показује Свето Писмо, и ево шта вели: Када Мојсије напасаше овце свога таста Јотора, на гори Божијој Хориву, Бог се јави Мојсију у купини која гораше пламеном огњеним али не сагореваше, и рече му: Дођи сада. Послаћу те к Фараону, и извешћеш из Египта народ мој, синове Израиљеве (Излазак, 3, 10). На ове Божије речи срцем смирени и кротки Мојсије, умујући о овом великом задатку (служби) који му Бог беше поверио, и сматрајући себе сасвим недостојним таквог високог позива, рекао је: Ко сам ја да идем к Фараону, да изведем синове Израиљеве из Мисира? (Излазак 3,11).

А након што му Бог потврђује да ће неизоставно бити с њим и да ће му помагати, и након што му показује чудо с његовим штапом који се претвори у змију и затим опет у штап, и с руком, коју – на заповест Божију – Мојсије ставља у недра и затим вади белу од губе, и поново је чисти, Мојсије се опет смирује пред Богом и показује му своју немоћ, говорећи: О, Господе, ја нисам речит човек, и та ми немоћ није од јуче ни од прекјуче, нити од када Ти говориш с рабом својим; јер говором и језиком заплићем. И затим се молио Богу да пошаље другога, и казиваше: О, Господе, пошљи онога кога хоћеш да пошаљеш (Излазак 4,13). Истина је да Свето Писмо каже да се Бог наљутио због овога Мојсијевог колебања. Али познавалац срца, Бог, који испитује срца, видео је да Мојсије говори ове речи не из зле воље и непослушања, него из премногог смирења и самопознања, указује на себе као на недостојног и неумешног за ову велику службу на коју је послат. Јер иако се Преблаги Бог наљутио због овог малог Мојсијевог колебања, није га казнио, него – видећи да он себе сматра недостојним и немоћним – још више га je охрабрио. И чувши га да се жали да је муцав и да зато не може да говори народу, рекао му је: Ко је дао уста човеку? Или ко чини да човек буде нем или глув, или с видом или без вида? Зар не ја, Господ? (Излазак 4,11). Затим као кротки отац говори са својим слугом и охрабрује га, казујући му: Гле, Тамо је брат твој Арон левит. Знам да он говори добро и лако. Ти ћеш му говорити и стављаћеш Моје речи у његова уста, и Ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима и учићу вас шта вам је чинити. Он ће уместо Тебе говорити народу и биће твоја уста, и ти ћеш бити њему уместо Бога (Излазак 4, 16). И тако је овим благим и очинским речима охрабрио Свог смиреног раба и послао га је да изведе Његов народ из Фараоновог ропства.

Али зар не треба, браћо моја, да нам одавде остане штогод на ползу (корист) и назидање? Због чега ли Бог за ову велику службу није изабрао другог из свог народа Израиља, којега беше стотине хиљада у Египту, у Фараоновом ропству? И због чега је изабрао Мојсија, који беше побегао од Фараона и утуђио се тамо, како сам каже: Живим као дошљак у земљи туђој (Излазак 2,22). Због којег ли је разлога изабрао онога који беше туђинац и напасаше стада по пустињи далеко од своје браће из Египта, а сада, како показује Свето Писмо, беше прешао с овцама с оне стране пустиње и стигао на Гору Божију Хорив (Излазак 3,1).

По моме мишљењу и поимању, ако будемо тражили да се и одавде духовно окористимо, и ако будемо желели да пређашњим речима дамо мало дубље тумачење но што је у слову изложено, могло би се појмити и овако: да Бог, понекад, ради циљева који су велики и на општу корист Његовом народу, изабира оне који себе у свом уму сматрају свагда недостојним, као Мојсије, који – смирујући се и исповедајући пред Богом своју немоћ – казиваше: Господе, ко сам ја? Оне – велим – изабира за велике службе, који не желе да служе египатским страстима и да буду у ропству бестелесног фараона, него беже далеко и отуђују се од служења и робовања невидљивом фараону, напасајући незлобиве овце врлина по местима где нити је страсти нити зала, успињући се строгим путем подвига, окружени врлинама, као Мојсије овцама, до висине савршенства, и стигавши тамо на Гору Богопознања, беседе с Њим лицем к лицу погледом чистоте ума; који су сада достигли стање да им се повере велике службе и да им се открију божанске тајне од Онога Који гори и обасјава али не сажиже на уништење кротке и смирене срцем, као што је Мојсије. Јер Св. Исаак Сиријски вели да је онај ко је достигао чистоту ума достојан да му се открију тајне. А што је изабрао Мојсија, који има природну немоћ, то јест муцавост језика, и то нека се сматра такође на Божију славу, коју ниједан језик неће достићи да икада довољно искаже. И друго што треба појмити одавде јесте да се Он, када има да твори велике ствари, користи малим стварима и слабим сасудима, да би се показало да је сила Његова, а не људска.

Јер ако је тада, посредством смиреног пастира оваца, с муцавим језиком, изволео да изведе из фараоновог ропства скоро шест стотина хиљада особа, не рачунајући децу (Излазак 12, 37), видимо да касније изабира себи другог од овчијих стада, и посведочава да га је нашао по срцу (1. Цареви 13,14; Дап 12, 22). И с њим склапа вечни завет да кроз Оног Који ће му бити потомак по телу заснује Своје бескрајно духовно царство (Пс 88, 20; Пс 88, 33-36; 2. Цареви 7, 16). А када дође пунота времена, када је заветом Обећани Давиду (Пс 131,11) дошао и изволео да извади све народе из сатаниног ропства, изабрао је Себи за ову велику службу смирене и незнатне, и посредством дванаесторице људи, највећим делом једноставнијих и неуких, показао је истину свету, а мудрост овог света показао је као лудост пред Собом.
Кроз ове духовне рибаре уловио је за спасење све који су поверовали у име Његово, и тако је лудим и слабим стварима посрамио оно што је мудро и јако (1 Кор 1, 27).

А ако видимо да је Свемогући оставио Мојсију муцав језик чак и након што га је поставио за посредника између Себе и Свог народа Израиља, треба појмити да и том икономијом поштеђује Мојсија, да кадгод у животу не заборави да Бог дела толико сила и знакова кроз немоћног и несавршеног у ономе што је природно. И путујући даље животом, да се он, Мојсије, још више смири пред Господом.
Као што је великом Павлу, сасуду изабраном, који је послат да изнесе име Његово пред незнабошцима и царевима и синовима Израиљевим (Дап 9, 15), поред богатства дара Божијег и поред узвишености виђења и откровења којима је украшен, био послат и један сатанин анђео као жалац телу, који га бије по образу, како не би заборавио да сила Божија делотвори тамо где је немоћ (2. Кор 12, 7), тако и Мојсију остаје надаље немоћ језика, да би га држала у правој мери самопознања, и да би се достојни хвале смирио.

А што му је због ове немоћи језика послат у помоћ брат, и каже му се да ће Арон бити његова уста, то показује да су дарови подељени. И ако је Мојсије кроткији од свих људи, како за њега сведочи Свето Писмо, ако је крепак што носи у руци штап Божији (Излазак 4, 20), нека ипак не заборави да и њему недостаје речитост Арона, брата његова. И такав нека остане и надаље, служећи Богу у познању и смирењу, славећи Онога Који укрепљује што је немоћно и употпуњује оно што има недостатак.

А да не бисмо заборавили оно о чему је реч, и да би се јасније показала кротост, смирење и дуготрпљење овог великог пророка Божијег, доликује нам да пратимо кротког Мојсија не само у Египту, него – прошавши с њим Црвено Море – да видимо кротког пророка колико незлобивости и колико дуготрпљења показује према свом народу Израиљу током 40 година колико је лутао с њим по пустињи. Колико горчине, колико невоља и колико гадости су му наносили, када су, након толико преславних чудеса која су видели, скретали у роптање и непослушање према Богу. Јер само три дана беше од како их је Бог провео по Црвеном Мору као по суху; само три дана беше од како видеше руку Свевишњега којом је утопио у море Фараона са свом силом његовом; само три дана беше од како их је Бог ослободио из горког и дуготрајног, четири стотине тридесетогодишњег ропства, и пошто сада беху мало ожеднели у пустињи, они заборавише све, и роптајући викаху на Мојсија: Шта ћемо пити? (Излазак 15, 24). Стигоше тада у Меру, и не могоше пити воде оданде, јер беше горка; због тога су прозвали оно место Горчином (Излазак 15, 23).

Али кротки Мојсије, видећи њихову узнемиреност и роптање, завапио је ка Богу, и Бог хитри помоћник своме рабу, показао му је неко дрво, које је када га је Мојсије ставио у воду, осладило воду. И тако је Бог, руком раба Свог Мојсија, утолио жеђ роптачима.

Овде сам се сетио једног размишљања Светог Григорија Нисијког о Мојсијевом животу, које казује како синови Израиљеви, који скоро беху изашли из Фараоновог ропства, нису могли поднети мало жеђи, нити горчину воде из Мере, док је Мојсије није осладио дрветом; тако се и деци Христовој, која иду ка земљи обећаној и која су од скоро изашла из ропства невидљивог фараона и спасла се египатских страсти и путују далеко од њих, чини горак овај пут, али када се сете Оног Који је био разапет на дрвету и у жеђи Својој био напојен оцтом и жучи, услађује им се донекле ова горчина која их сусреће на путу Његових заповести.
Сада да се поново вратимо на слово о Мојсију.

Након што су отишли из Мере, синови Израиљеви су се спустили у пустињу Син. И тамо су се опет вратили роптању против Мојсија и Арона, и говораху: Што не помресмо од руке Господње кад сеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хлеба до ситости? Због чега нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу ? (Излазак 16, 2-3).
Али ето, кротки Мојсије, видећи да опет ропћу, рекао им је с кротошћу: Шта смо ми, те ропћете на нас? (Излазак 16,7), као да им говори: Због чега устајете и ропћете против нас?
Зар сте заборавили ко је Онај Који је нама заповедио да вас изведемо у ову пустињу? Због чега немате вере и због чега се не молите Ономе Који је учинио толико чудеса и сила с вама и извео вас из Фараоновог ропства и довео вас довде?

Затим, као кротки родитељ, и не обазирући се на невоље које му чињаху, почео их је тешити и казивати им: Немојте се узрујавати и немојте губити трпљење своје. Ево данас ће вам дати Господ меса, и ујутру ћете се наситити хлеба (Излазак 16, 8). Након што их тиме теши, опет хита кротки отац ради њих на молитву Богу, и Бог, саслушавши молитву Свог раба, шаље им хлеба с неба и препелице (Излазак 16, 13-14). Али ето, невоље и ожалошћења Мојсијева не окончавају се, јер народ, након што је био храњен маном с неба и јео меса, идући даље, стигао је у Рафидинску пустињу, и тамо, не нашавши воде, поново почиње да ропће и жалости снисходљивог Мојсија, који с кротошћу говори: Зашто тражите то од мене? Што кушате Господа? (Излазак 17,1-2).

И видећи да они губе трпљење, опет хита на молитву, и будући у недоумици, пита Бога: Шта да чиним, Господе, с овим народом? Још мало, па ће ме засути камењем (Излазак 17,4). И по заповести и савету Господњем удара стену штапом и изводи воду ради утољавања жеђи оних који га огорчаваху и ожалошћаваху.

Затим, још више но до сада, видеће се кротост и дуготрпљење Мојсијево из следећег: када су стигли на Гору Синајску и он је постио 40 дана да би примио Таблице Закона из руке Господње, народ је на подножју горе присилио Арона да им начини каквог бога од злата; и направили су златно теле, и поклонили су му се.

Тада је Бог рекао Мојсију: Видим да је овај народ тврдоврат народ. Пусти ме сада, гнев мој ће се распалити на њих и истребићу их. А тебе ћу учинити праоцем великог народа (Излазак 32,2-10). Чујете ли, браћо, доброту и милост Пресамилосног Бога над рабом Његовим Мојсијем? Види да је народ направио себи златног бога и заменио своју славу подобијем телета које једе траву (Пс 105, 19-20). Његова правда Га приморава да их погуби, али ипак не жели да пређе преко воље свеугодника Свог Мојсија, него му казује: Пусти ме! Када ли је још Бог тражио допуштење од којег човека, када је имао штогод Да уради, као што чујемо да каже Мојсију: Пусти ме сада!
О доброто и милости Небеског Оца!
О љубави и самилости Премилостивог нашег Саздатеља!

О безгранично дуготрпљење и кротости Божија, показана над Његовим љубљеним слугом!
Јер не жели да погуби толико стотина хиљада виновника, зарад једног који пости и моли се за њих, зарад једног који Га се боји и чува Његове заповести. Ваистину овде одговара написано: Као што отац милује синове, помилова Господ оне који га се боје. Јер милост је Његова од века и до века на онима који Га се боје, и правда Његова на ономе који чува Његов завет (Пс 102,13,17-18).

Сада да видимо шта чини кротки Пророк, када види да се праведни гнев Божији распалио на њих и да му казује: Пусти ме да их истребим! Да видимо: да ли пушта да их погуби као што беху заслужили? Не, него видећи опасност, одлази народу, и након што их укорава због овог тако великог одступања, и након што су, зарад ревности према слави Божијој, погубили скоро три хиљаде одступника мачем Левијевих синова, принели их Богу као жртву помирења, следећег дана је рекао народу: Учинили сте велики грех. Попећу се сада ка Господу, можда ћу примити опроштај за ваш грех. Затим, отишавши ка Господу, са срцем скрушеним од бола, исповеда и моли се за њих, говорећи: О Господе, народ овај учини велик грех; направио је себи бога од злата. Опрости им сада грех; ако ли не, избриши ме из своје књиге, коју си написао! (Излазак 32,28-32).
Ко ли неће појмити одавде колико љубави и незлобивости беше у души кротког Пророка! Овај га је народ толико пута огорчио, роптао је и подизао се против њега и Бога; толико пута га је жалостио својим залима. А сада, када је учинио највећи грех пред Богом, видевши да су достојни погубљења и да им прети праведни Божији гнев, он у незлобивости свога срца као кротки родитељ заборавља сва зла којима су га жалостили и са великом скрушеношћу срца моли се за њих и полаже душу своју за њих и каже: Опрости им грех; а ако ли не, избриши и мене из књиге своје, коју си написао!

Ето, дакле, истинског оца синова Израиљевих! Ето пророка који је пре толико векова испуњавао изречену реч Спаситеља нашег Исуса Христа да се молимо за непријатеље. Ето, на крају, изабраника Божијег, који је био спреман да положи душу своју за браћу своју. Бог му је рекао: Пусти ме да их погубим, и тебе ћу начинити праоцем великог народа; то јест, ако ме пустиш да их погубим, тебе ћу уздићи на велику част. Али кроткоме оцу синова Израиљевих није потребна никаква част, када је реч да децу његову погуби праведни гнев Господњи. Он се моли са много скрушености и с великом понизношћу Премилосном Богу да им одмах опрости, а ако не, онда заједно с њима нека погуби и њега и нека га избрише из Своје књиге, у коју га је записао.

Видевши Бог да се он моли и говори ове речи, потврђује му да неће погубити њега, него њих, и казује му: Ко је згрешио против мене онога ћу избрисати из књиге Своје (Излазак 32,33).
Свесамилосни Саздатељ и Небесни Отац му потврђује да му је њега жао, јер га види да пости и скрушава срце за њих, и потврђује му да неће погубити њега, него оне који су згрешили. Али кротки отац синова Израиљевих казује Оцу Творцу: „Шта хоћеш да чиниш, Господе милости и сила, хоћеш мене да поштедиш, да ме уздигнеш на велику част и да ме учиниш праоцем великог народа, и децу моју и Своју да погубиш због тога што су учинили грех достојан погубљења? Не, Оче и Господе, Боже мој. Ти си ме поставио за посредника између себе и свог народа. Ти си ме саздао у материци мајке моје и дао си ми срце кротко, пуно самилости и милости, и сада ја не могу то учинити: да видим њих погубљене а себе прослављеног. Не, Оче и Господе, не могу то чинити: да те пустим да их погубиш, него са великом силом и скрушеношћу срца, са много понизности и са сузама молим се Твојој милостивости: опрости им грех. Опомени се, о Оче и Господе, својих љубљених: Авраама, Исаака и Јакова, којима си обећао под заклетвом да ћеш им умножити семе као звезде небеске и да ћеш њиховим наследницима дати земљу из које тече мед и млеко, и да ће владати њом до века“.

Чувши то Свемилостиви Бог из уста смиреног и понизног раба свог Мојсија, би савладан Својом самилошћу, и обрати Свој праведни гнев и праведну љутњу, и одуста од зла за које рече да хоће да нанесе Свом народу (Излазак 32,12-14).

Други пут каже Свето Писмо да је Марија пророчица, сестра Мојсијева, заједно са својим братом Ароном оговарала Мојсија, и рекли су: Зар само кроз Мојсија говори Господ? Не говори ли и кроз нас? И Господ ју је чуо и казнио, те се испунила губе и беше бела као снег. Али кротки и незлобиви Мојсије, не узимајући у обзир то зло, намах је похитао на молитву Господу за њу и рекао је: Боже, молим те, исцели је! Бог, услишавши молитву раба Свог, дао јој је због овог греха малу казну: да буде одлучена изван табора седам дана; и исцелио ју је (Бројеви 12, 14).

А када су Кореј и Датан устали против Мојсија и заједно с њима две стотине педесет људи између синова Израиљевих, па је чак и цео збор прешао на њихову страну, тада се слава Господња показала целом збору, и рекао је Мојсију и Арону: Одвојте се из тога збора, и сатрћу их за трен. А кротки и незлобиви Мојсије, видећи да се гнев Господњи распалио и хоће да их погуби све због њихове побуне и непокорности, бацио се ничице заједно са својим братом Ароном, и са много скрушености срца мољаше се говорећи: Боже, Боже Духова и свакога тела, један једини човек је згрешио, и на сав ли ћеш се збор гневити? И тада се праведни гнев Господњи усмерио само на Кореја и Датана и Авирона, који беху челници пометње, и прождре их земља са кућама њиховим и са свим иметком њиховим. А на оних две стотине педесет који ношаху кадионице и кађаху изашао је огањ од Господа и сажегао их је (Бројеви 16,1-35).

Али ето после ове велике невоље и огорчења које се надвило над кротким Пророком због Кореја и оних што се удружише с њим, чекало га је друго, још теже искушење. Јер је следећег дана један сам из целог збора устао против њега и Арона брата његова, и отпочеше сви скупа викати: Ви сте побили народ Господњи! (Бројеви 16,41). И ето, показала се слава Господња, и облак је покрио Мојсија, и поново се гнев Господњи распалио на сав народ, и хтеде их све погубити, и опет каза Мојсију и Арону: Одвојте се из тога збора, и сатрћу их за трен! Тада је Мојсије, видећи да је погибељ целог народа близу, поново пао ничице, молећи се са великом скрушеношћу срца да ублажи праведни гнев Божији. И пошто је помор делом већ био отпочео у народу, рекао је Арону: Узми кадионицу, и метни у њу огња с олтара, метни тамјана, и иди брзо у збор и помоли се за њих; јер је дошао гнев Господњи, и помор је отпочео. Арон је брзо узео кадионицу и отишао је и стао између живих и мртвих, и преста помор Господњи. Оних што помреше беше четрнаест хиљада седамсто људи, сем оних што помреше због Кореја (Бројеви 16, 42-50).

Ето, дакле, и овога пута, да није кротки посредник Мојсије пао ничице да се моли Богу са много понизности и скрушености срца и да није похитао да принесе жртву искупљења за њихове грехе, Господ би их све био погубио, као што беху заслужили.

О овој истини јасно говори Свето Писмо када каже: И рече да их истреби, да није Мојсије, изабрани Његов, стао молећи се пред Њега, да одврати гнев Cвoj u да их не истреби (Пс 105,23). Значи, из онога што се довде говорило о Мојсију може се појмити колико је невоља и огорчења претрпео овај велики пророк Божији због побуњеног и роптавог народа и са колико кротости, смирења и дуготрпљења беше он посредник између њих и Бога, Кога су огорчавали и покретали на гнев својим безакоњима, роптањима и непокорношћу својом према Његовим Светим заповестима. А кротки и снисходљиви Мојсије четрдесет година је трпео сва њихова зла, не узимајући у обзир невоље које му наношаху толико година. Када би их видео у било каквој опасности, мољаше се са много понизности и скрушености срца за њих Пресветом и Милостивом Богу, који много пута хтеде да их погуби због њихових безакоња.

И тако Мојсије, током свих ових четрдесет година беше кротки, смирени и са много дуготрпљења посредник између Бога и синова Израиљевих. Види се да је Бог познавао раба свог Мојсија и изабрао га са овим врлинама, да буде на свеопшту корист Његовом народу Израиљу. Ове врлине су га прославиле пред Богом и људима. Због тога је стигао да о њему сам Бог посведочи да је већи од осталих пророка и веран у свему дому Његовом, као што каже Бог Арону и пророчици Марији, сестри Мојсијевој: Слушајте, вели, добро шта вам казујем: када буде међу вама пророк, Ја, Господ, открићу му се у виђењу или ћу му говорити у сну. Али није тако са мојим рабом Мојсијем. Ја му говорим уста к устима, откривам му се лако појмљивим стварима, и он види лик Господњи и веран је у свему дому Мојем (Бројеви 12,7-8).

Види се, дакле, да је велики изабраник Божији био пророк Мојсије, о коме сам Бог сведочи да је био веран у свему дому Његовом. Мојсије је био символ верности, претеча Спаситеља нашег Исуса Христа, јер се показао веран у свему дому Божијем као слуга. А Христос, као што показује велики Апостол, веран је над домом Божијим не као слуга, већ као Син (Јевр. 3, 2-6). Још и Свето Писмо казује да беше најкроткији човек на земљи (Бројеви 12, 3).

Блажени ће, дакле, бити они који ће се у свом животу сећати Мојсијеве кротости и дуготрпљења и по својој ће моћи ревновати да стекну ову велику врлину кротости, на коју и Спаситељ наш позива казујући: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11, 29).