Чудотворна појава Богородице

Сваког свог посетиоца сматрао је пријатељем и од Бога послатим. Оно што би му доносили чувао је а ако му није било потребно одмах би давао другом. Иако није имао ништа, себе је сматрао богатим. „Богат сам, слава Богу“, говорио је. „Слава Богу“, то му је било стално на језику.

Могао је дуго да пости и једном пошто нисам одлазио много дана, уочих следеће чудо. У време кад није било шљива, и кад га човек задуго није посетио, видех их мноштво у његовој келији, свежих и лепих. Запитах, где их је нашао. „Дете моје, човек Божији“, одговори ми. Веровао сам да му их је анђео донео.

Тад ми је испричао и једно друго чудо које му се догодило у Русији. Био је из Сибира а тамо су имали много пшенице.
Хлеб им је био бео. Кад је обилазио руске манастире стиже у Москву.

Мало даље, тамо, јели су црни хлеб, који није могао да једе. Данима је гладовао.
Пролазећи крај једне пекаре виде једну жену да му даје пребели хлеб, врућ.
Није имао новца и уђе унутра у пекару да јој се захвали.

Упита пекара где је отишла жена која му је дала хлеб. Одговори му да никаква жена није изашла из радње.

Наравно, кад виде да се хлеб у његовим рукама пуши, и да нема у том крају таквог хлеба, задивљен схвати да је то била Богородица.
Заплака се у ганутости, а пекар, с поштовањем, узе мало од хлеба за благослов.

Оба заблагодарише Богородици. С овим хлебом прошао је све преостало време које је био одсутан од куће. Ово чудо допринело је да се посвети монаштву.