Преподобни ЈОВАН Касијан - Борба са духом таштине
Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота.
Подели чланак са другима
БОРБА СА ДУХОМ ТАШТИНЕ
Као седма, предстоји нам борба са духом таштине. Он је разнообразан, промењив и танан. Њега и најоштровидније очи тешко могу размотрити и препознати. Стога је утолико теже од њега се заштити. Остале страсти су просте и једнолике. Таштина је, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих страна сусреће војника – за време борбе, и када се већ појављује као победник. Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.
Према томе, онај који жели да иде царским путем са оружјeм праведности десним и левим треба, по апостолском учењу, подједнако да ходи и у слави и срамоти, у грдњи и похвали (2.Кор.6,7-8), те да са крајњом опрезношћу управља свој корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушења, под руководством расуђивања и надахнућем Духа Господњег. Он треба да зна да ће се одмах разбити о погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево.
Због тога од премудрог Соломона и слушамо савет: Не скрећи ни на десно, ни на лево (Прич.4,27), тј. не обмањуј себе због врлина и не узноси се својим духовним успесима, нити скрећи на леву стазу страсти тражећи, као што је апостол рекао, славу у срамоти њиховој (Фил.3,19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом стасите и раскошне одеће, ђаво искушава његовом незграпном, неуредном и ништавном одећом; онога кога није успео да баци у ту страст помоћу части, он саплиће понижавањем; онога кога није успео наговорити да се превазноси многим знањем и способношћу красноречивости, он лови ћутањем. Онај ко јавно пости бива узнемираван сујетном славом, а онај ко из презира такве славе почне да скрива пост трпи нападе од самоузношења.
Да се не би упрљао таштином понеко избегава да врши дуге молитве пред братијом. Међутим, почевши да их упражњава у тајности и немајући никога за сведока свог делања, он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описују својство те болести, упоређујући је са луком и чешњем: ма колико ми скидали један слој омотача, опет се показује други слој.
Она не престаје да гони чак ни онога ко се, бежећи од славе, сакрива по пустињи избегавајући свако општење са смртнима. И што човек бежи даље од света, то га више напада. Неке од оних који живе у манастирима она покушава да баци у превазношење трпљењем у делању и труду, друге – спремношћу на послушање, треће – смирењем које све надвисује. Једнога она искушава многим знања, другог – дугим седењем за читањем, трећег – дужином бдења. Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима који желе да проходе пут побожности и савршенства непријатељи – клеветници постављају мреже прелести баш на путу по коме корачају, по изреци блаженог Давида: На путу којим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Уколико се ми, дакле, ходећи путем врлине и стремећи ка почасти вишњег звања, надмемо својим успесима, саплешћемо се и заплешћемо се у мреже таштине, имајући свезане ноге своје душе. На тај начин се дешава нас не савлађује противник, али нас побеђује величина наше победе над њим.
Будући надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну и стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача. Друге страсти тирански владају само над онима које су победили у борби. Ова, пак, своје победиоце још жешће притиска. И што је силније побеђена, снажније се бори помислима превазношења због победе над собом. Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.
Остале страсти се, као што смо рекли, умирују под утицајем другог места. Оне се, такође, стишавају и слабе услед удаљавања од предмета греха, или прилика и повода за грех. Ова, пак, иде и у пустињу са оним који бежи од ње. Она се не боји никаквог места, нити слаби због удаљавања предмета од очију. Она црпи храброст управо из успеха у врлини онога кога напада. Остале страсти, као што смо напред рекли, са временом понекад слабе и ишчезавају. Њој, пак, време не само да не штети, већ још више сабира храну за њену сујету.
Најзад, налазећи се у рату са врлинама које су им супротне и отворено иступајући, као по дану, остале страсти је лакше победити и лакше држати на одстојању. Прогуравши се, пак, међу врлине и помешавши се са нашом војском, таштина као да ступа у борбу по тамној ноћи. Она утолико жешће обмањује, уколико је мање очекују и уколико се мање чувају од њених напада.
Читамо да је Језекија, јудејски цар, муж савршено праведан у свему, због једне стреле превазношења био оборен; да је онај ко је једном молитвом могао да измоли избављење од 185 хиљада асирских војника био побеђен сујетним славољубљем; да је онај ко је молитвом био удостојен продужетка живота за 15 година (иако је после већ постојало Божије одређење граница његовог живота и дана смрти) и коме је сунце, враћајући се уназад за десет степени, потврдило [чудо], за једно превазношење и маштање о себи све изгубио. И после сведочанства о врлини и таквог знамења Божијег благовољења према њему, он је не само себе, него и сав народ свој подвргао гневу Божијем. И тај гнев је био толики да је, и после смиравања и умољавања Бога са свим својим народом, једино могао измолити његово одлагање, тј. да не дође у његове дане (4.Цар.20,2). Тако је погубан и тежак грех страсти превазношења!
Осија, прадеда споменутог цара, који је такође похваљен сведочанством Светог Писма, имађаше многе врлине и многа веома похвала дела и уредбе за добро народа. Међутим, поневши се таштим високоумљем он је увредио Господа Бога свога делом које му није било угодно. И одмах је пао са висине своје славе и био кажњен губом (2.Днев.26). Ето и другог примера тешког пада! Видите, дакле, како срећни успеси могу бити погубни, уколико се [човек] не чува од таштине и превазношења. Они који се не пазе и не чувају и који избегавају скрушеност у тешким околностима, трпе јачи пораз због својих победа. Избегавши опасност смрти у време борбе, они падају због победе и славља.
Због тога апостол опомиње: Немојмо бити сујетни (Гал.5,26). Изобличавајући фарисеје, и Господ говори: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). O таквима и блажени Давид са претњом говори: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6).
Почетнике и оне који су мало напредовали у врлинама и у духовном знању, таштина обично надима због гласа, тј. што певају лепше од других, или због сувог тела, или због лепоте тела, или због богатих и благородних родитеља, или због тога што су презрели војну службу и почасти. Другога она убеђује да би, да је остао у свету, лако стекао и почаст и богатство, премда их никада не би могао постићи. Она га, на тај начин, надима приношењем на жртву неизвесних нада, наговарајући га да се превазноси због остављања онога што никада није имао.
На некога она попушта жељу за свештенством или ђаконством, представљајући му у мислима да би он са светошћу и строгошћу испуњавао своје дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а многима користан својим понашањем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустињи, или самује у келији, оно наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и дејством својих уображених убеђења многе обраћа на пут исправног живота. И бедна душа бива вођена тамо-амо таквом сујетом, маштајући као у дубоком сну. И занесена сладошћу тих помисли и испуњена таквим маштањима, она највећим делом није у стању да примети нити своја дела, нити присуство братије који су стварно присутни. Напротив, она је сладосно погружена у оно што машта у будном стању, лутајући својим помислима.
Сећам се како је, док сам живео у Скитској пустињи, један старац пришао келији једног брата ради посете и зачуо како се унутра нешто говори. Он се зауставио, желећи да сазна шта он чита из Светог Писма или шта изговара напамет, као што је био обичај да се чини за рукодељем. Пригнувши ухо ближе, благочастиви слушалац је чуо да брат даје поуку народу као да је у Цркви. То је значило да је он, преварен духом сујете, себе замишљао јерејем и вршио своје замишљено дело. Почекавши још мало, старац је чуо како је брат завршио своју поуку. Затим је заменио дужност и већ био у чину ђакона, започевши да возглашава: „Оглашени изиђите“. Старац је покуцао на врата. Изашавши, брат га је сусрео са уобичајеним поштовањем. Уводећи га унутра, он је упитао да ли је давно дошао, претварајући се да је забринут што је, можда, дуго морао да стоји напољу и да можда претрпи нешто непријатно. У ствари, њега је изобличавала савест због маштања и због оног што је чинио покретан њима. Старац је умиљато одговорио: „Стигао сам у тренутку када си возглашавао: „Оглашени изиђите“.
Овај пример сам навео како бисмо, имајући пред очима потпуно изображење силе и поретка напада страсти на бедну душу, боље пазили на себе, и како бисмо лакше избегли замке и клопке непријатеља. Тако поступају и египатски оци. Не колебајући се уопште, они све слично износе на видело и својим причама о другима и о себи раскривају и обнажују пред младим монасима борбе са свим страстима, и са онима које већ трпе млади, и са онима које им тек предстоје. Кроз такво изношење искушења од свих страсти, почетници који горе духом спознају тајне својих тренутних борби. Видећи их као у огледалу, они схватају узроке страсти које се боре са њима, као и средства против њих. Они, исто тако, унапред сазнају и за борбе које им тек предстоје, припремајући се да се заштите од њих, да ступају у борбу против њих и да се сукобљавају са њима. Најискуснији лекари имају обичај не само да лече садашње болести, него и да се, по свом прозорљивом искуству, супротстављају будућим, унапред их отклањајући поукама или целебним напицима. Тако и ови најистинскији лекари душа својим духовним поукама, као неким противотровом, унапред убијају болести срца које би могле изнићи. Они не дају да оне никну у душама младих инока, откривајући им и узроке напада страсти, и целебна средства против њих.
Желећи да се по закону подвизава истинским духовним подвигом, Христов војник треба на сваки начин да се стара да победи ову разнообразну и многолику звер. Најпре, ми можемо избећи сам сусрет са овом сложеном непотребношћу која је са свих страна спремна да истрчи против нас. Да бисмо то постигли не треба да, задржавајући у мисли Давидову изреку: Господ расипа кости човекоугодника (Пс.52,4), себи забранимо да било шта чинимо или подузимамо са таштом намером да стекнемо сујетну славу. Затим, оно што је учињено са добрим почетком треба да сачувамо са сличном – добром пажњом, како се не би поткрала болест сујете и опустошила плодове свих наших трудова. Осим тога, оно што братија није прихватила као општи обичај, и што не чине сви, свим настојањима треба да одбацујемо као хвалисаво дело. На све начине треба избегавати и оно што нас може учинити истакнутим међу другима и што нам, због тога што је само нама својствено, може донети славу код људи. Тим самоистицањем се првенствено и обелодањује да смо оболели од смртоносне заразе таштине, премда смо могли да је избегнемо да смо у мислима држали опомену да ћемо не само сасвим изгубити плодове трудова које предузимамо са таштом намером, већ постати и кривци за велики преступ. Јер, као крадљивци светиње ми ћемо морати да понесемо вечне муке. Жалостећи Бога, ми смо пожелели да дело чинимо ради људи, а не ради Њега, као што смо били дужни. Тиме смо ми људе претпоставили Богу, и славу света – слави Божијој. У томе ће нас тада и изобличити Бог који зна оно што је сакривено.
Извор: ДОБРОТОЉУБЉЕ / ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН
Интернет издање svetosavlje.org
Преподобни ЈОВАН Касијан - Борба са духом таштине
Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота.
БОРБА СА ДУХОМ ТАШТИНЕ
Као седма, предстоји нам борба са духом таштине. Он је разнообразан, промењив и танан. Њега и најоштровидније очи тешко могу размотрити и препознати. Стога је утолико теже од њега се заштити. Остале страсти су просте и једнолике. Таштина је, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих страна сусреће војника – за време борбе, и када се већ појављује као победник. Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.
Према томе, онај који жели да иде царским путем са оружјeм праведности десним и левим треба, по апостолском учењу, подједнако да ходи и у слави и срамоти, у грдњи и похвали (2.Кор.6,7-8), те да са крајњом опрезношћу управља свој корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушења, под руководством расуђивања и надахнућем Духа Господњег. Он треба да зна да ће се одмах разбити о погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево.
Због тога од премудрог Соломона и слушамо савет: Не скрећи ни на десно, ни на лево (Прич.4,27), тј. не обмањуј себе због врлина и не узноси се својим духовним успесима, нити скрећи на леву стазу страсти тражећи, као што је апостол рекао, славу у срамоти њиховој (Фил.3,19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом стасите и раскошне одеће, ђаво искушава његовом незграпном, неуредном и ништавном одећом; онога кога није успео да баци у ту страст помоћу части, он саплиће понижавањем; онога кога није успео наговорити да се превазноси многим знањем и способношћу красноречивости, он лови ћутањем. Онај ко јавно пости бива узнемираван сујетном славом, а онај ко из презира такве славе почне да скрива пост трпи нападе од самоузношења.
Да се не би упрљао таштином понеко избегава да врши дуге молитве пред братијом. Међутим, почевши да их упражњава у тајности и немајући никога за сведока свог делања, он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описују својство те болести, упоређујући је са луком и чешњем: ма колико ми скидали један слој омотача, опет се показује други слој.
Она не престаје да гони чак ни онога ко се, бежећи од славе, сакрива по пустињи избегавајући свако општење са смртнима. И што човек бежи даље од света, то га више напада. Неке од оних који живе у манастирима она покушава да баци у превазношење трпљењем у делању и труду, друге – спремношћу на послушање, треће – смирењем које све надвисује. Једнога она искушава многим знања, другог – дугим седењем за читањем, трећег – дужином бдења. Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима који желе да проходе пут побожности и савршенства непријатељи – клеветници постављају мреже прелести баш на путу по коме корачају, по изреци блаженог Давида: На путу којим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Уколико се ми, дакле, ходећи путем врлине и стремећи ка почасти вишњег звања, надмемо својим успесима, саплешћемо се и заплешћемо се у мреже таштине, имајући свезане ноге своје душе. На тај начин се дешава нас не савлађује противник, али нас побеђује величина наше победе над њим.
Будући надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну и стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача. Друге страсти тирански владају само над онима које су победили у борби. Ова, пак, своје победиоце још жешће притиска. И што је силније побеђена, снажније се бори помислима превазношења због победе над собом. Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.
Остале страсти се, као што смо рекли, умирују под утицајем другог места. Оне се, такође, стишавају и слабе услед удаљавања од предмета греха, или прилика и повода за грех. Ова, пак, иде и у пустињу са оним који бежи од ње. Она се не боји никаквог места, нити слаби због удаљавања предмета од очију. Она црпи храброст управо из успеха у врлини онога кога напада. Остале страсти, као што смо напред рекли, са временом понекад слабе и ишчезавају. Њој, пак, време не само да не штети, већ још више сабира храну за њену сујету.
Најзад, налазећи се у рату са врлинама које су им супротне и отворено иступајући, као по дану, остале страсти је лакше победити и лакше држати на одстојању. Прогуравши се, пак, међу врлине и помешавши се са нашом војском, таштина као да ступа у борбу по тамној ноћи. Она утолико жешће обмањује, уколико је мање очекују и уколико се мање чувају од њених напада.
Читамо да је Језекија, јудејски цар, муж савршено праведан у свему, због једне стреле превазношења био оборен; да је онај ко је једном молитвом могао да измоли избављење од 185 хиљада асирских војника био побеђен сујетним славољубљем; да је онај ко је молитвом био удостојен продужетка живота за 15 година (иако је после већ постојало Божије одређење граница његовог живота и дана смрти) и коме је сунце, враћајући се уназад за десет степени, потврдило [чудо], за једно превазношење и маштање о себи све изгубио. И после сведочанства о врлини и таквог знамења Божијег благовољења према њему, он је не само себе, него и сав народ свој подвргао гневу Божијем. И тај гнев је био толики да је, и после смиравања и умољавања Бога са свим својим народом, једино могао измолити његово одлагање, тј. да не дође у његове дане (4.Цар.20,2). Тако је погубан и тежак грех страсти превазношења!
Осија, прадеда споменутог цара, који је такође похваљен сведочанством Светог Писма, имађаше многе врлине и многа веома похвала дела и уредбе за добро народа. Међутим, поневши се таштим високоумљем он је увредио Господа Бога свога делом које му није било угодно. И одмах је пао са висине своје славе и био кажњен губом (2.Днев.26). Ето и другог примера тешког пада! Видите, дакле, како срећни успеси могу бити погубни, уколико се [човек] не чува од таштине и превазношења. Они који се не пазе и не чувају и који избегавају скрушеност у тешким околностима, трпе јачи пораз због својих победа. Избегавши опасност смрти у време борбе, они падају због победе и славља.
Због тога апостол опомиње: Немојмо бити сујетни (Гал.5,26). Изобличавајући фарисеје, и Господ говори: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). O таквима и блажени Давид са претњом говори: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6).
Почетнике и оне који су мало напредовали у врлинама и у духовном знању, таштина обично надима због гласа, тј. што певају лепше од других, или због сувог тела, или због лепоте тела, или због богатих и благородних родитеља, или због тога што су презрели војну службу и почасти. Другога она убеђује да би, да је остао у свету, лако стекао и почаст и богатство, премда их никада не би могао постићи. Она га, на тај начин, надима приношењем на жртву неизвесних нада, наговарајући га да се превазноси због остављања онога што никада није имао.
На некога она попушта жељу за свештенством или ђаконством, представљајући му у мислима да би он са светошћу и строгошћу испуњавао своје дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а многима користан својим понашањем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустињи, или самује у келији, оно наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и дејством својих уображених убеђења многе обраћа на пут исправног живота. И бедна душа бива вођена тамо-амо таквом сујетом, маштајући као у дубоком сну. И занесена сладошћу тих помисли и испуњена таквим маштањима, она највећим делом није у стању да примети нити своја дела, нити присуство братије који су стварно присутни. Напротив, она је сладосно погружена у оно што машта у будном стању, лутајући својим помислима.
Сећам се како је, док сам живео у Скитској пустињи, један старац пришао келији једног брата ради посете и зачуо како се унутра нешто говори. Он се зауставио, желећи да сазна шта он чита из Светог Писма или шта изговара напамет, као што је био обичај да се чини за рукодељем. Пригнувши ухо ближе, благочастиви слушалац је чуо да брат даје поуку народу као да је у Цркви. То је значило да је он, преварен духом сујете, себе замишљао јерејем и вршио своје замишљено дело. Почекавши још мало, старац је чуо како је брат завршио своју поуку. Затим је заменио дужност и већ био у чину ђакона, започевши да возглашава: „Оглашени изиђите“. Старац је покуцао на врата. Изашавши, брат га је сусрео са уобичајеним поштовањем. Уводећи га унутра, он је упитао да ли је давно дошао, претварајући се да је забринут што је, можда, дуго морао да стоји напољу и да можда претрпи нешто непријатно. У ствари, њега је изобличавала савест због маштања и због оног што је чинио покретан њима. Старац је умиљато одговорио: „Стигао сам у тренутку када си возглашавао: „Оглашени изиђите“.
Овај пример сам навео како бисмо, имајући пред очима потпуно изображење силе и поретка напада страсти на бедну душу, боље пазили на себе, и како бисмо лакше избегли замке и клопке непријатеља. Тако поступају и египатски оци. Не колебајући се уопште, они све слично износе на видело и својим причама о другима и о себи раскривају и обнажују пред младим монасима борбе са свим страстима, и са онима које већ трпе млади, и са онима које им тек предстоје. Кроз такво изношење искушења од свих страсти, почетници који горе духом спознају тајне својих тренутних борби. Видећи их као у огледалу, они схватају узроке страсти које се боре са њима, као и средства против њих. Они, исто тако, унапред сазнају и за борбе које им тек предстоје, припремајући се да се заштите од њих, да ступају у борбу против њих и да се сукобљавају са њима. Најискуснији лекари имају обичај не само да лече садашње болести, него и да се, по свом прозорљивом искуству, супротстављају будућим, унапред их отклањајући поукама или целебним напицима. Тако и ови најистинскији лекари душа својим духовним поукама, као неким противотровом, унапред убијају болести срца које би могле изнићи. Они не дају да оне никну у душама младих инока, откривајући им и узроке напада страсти, и целебна средства против њих.
Желећи да се по закону подвизава истинским духовним подвигом, Христов војник треба на сваки начин да се стара да победи ову разнообразну и многолику звер. Најпре, ми можемо избећи сам сусрет са овом сложеном непотребношћу која је са свих страна спремна да истрчи против нас. Да бисмо то постигли не треба да, задржавајући у мисли Давидову изреку: Господ расипа кости човекоугодника (Пс.52,4), себи забранимо да било шта чинимо или подузимамо са таштом намером да стекнемо сујетну славу. Затим, оно што је учињено са добрим почетком треба да сачувамо са сличном – добром пажњом, како се не би поткрала болест сујете и опустошила плодове свих наших трудова. Осим тога, оно што братија није прихватила као општи обичај, и што не чине сви, свим настојањима треба да одбацујемо као хвалисаво дело. На све начине треба избегавати и оно што нас може учинити истакнутим међу другима и што нам, због тога што је само нама својствено, може донети славу код људи. Тим самоистицањем се првенствено и обелодањује да смо оболели од смртоносне заразе таштине, премда смо могли да је избегнемо да смо у мислима држали опомену да ћемо не само сасвим изгубити плодове трудова које предузимамо са таштом намером, већ постати и кривци за велики преступ. Јер, као крадљивци светиње ми ћемо морати да понесемо вечне муке. Жалостећи Бога, ми смо пожелели да дело чинимо ради људи, а не ради Њега, као што смо били дужни. Тиме смо ми људе претпоставили Богу, и славу света – слави Божијој. У томе ће нас тада и изобличити Бог који зна оно што је сакривено.
Извор: ДОБРОТОЉУБЉЕ / ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН
Интернет издање svetosavlje.org
