Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу. 
Кротошћу се, дакле, зида трећи спрат рајске пирамиде.
Кротост је унука смирености а ћерка плача.

Најбоље личности припремног Завета, Самуил, Јован Крститељ и Дјева Марија – исплакане су од Бога.
И сама кротост је врлина исплакана. Због тога је, свакако, кротост тако нераздвојна од споменутих личности кап суза од срца.

Пошто се облаци излију, настаје тишина; тако и свака кротост долази после плача.
Кротост није била непозната ни у старозаветном времену.

Каже се, на пример, за Мојсеја да бјеше човјек веома кротак мимо све људе (IV Мојс. 12,3). Говори се и о кротости праоца Јакова и цара Давида (спомени се, Господе, Давида и све кротости његове). Но тек од Христа кротост је убројана у неопходну грађу за зидање душа људских. Јер ја сам кротак, рекао је Син Божији.

А какв је Он, такви треба да буду и Његови. Кротост је прва врлина Христова, коју су људи запазили. Гле, јагње Божије! узвикнуо је свети Јован Претеча, када је спазио Месију на Јордану. Други су се гурали да што пре дођу до Јована, да га чују и да се крсте. А Исус се није гурао, него је кротко обилазио и заобилазио. Као јагње што никога не гура. Као јагње што обилази и заобилази.

Кротост се јавља, пре свега, у негурању у прве редове. А то долази од савршене преданости вољи Божијој. Кротак зна, да Творав поставља људе где Он хоће, и готов је да врши вољу Божију било у првим било у последњим редовима.

За њега је споредно, где ће бити стављен, а главно је да слуша вољу Божију па где био да био. Кротак зна, да они из последњих редова ако врше предано вољу Божију, добијају славнији венац од оних који су се прогурали у прве редова да изврше вољу своју.

Још се кротост може и овако исказати: никога не увредити а трпељиво поднети сваку увреду. Уистину, јагње је слика кротости. Представите себи Христа пред зверским судијама Његовим. Док су они викали, хулили, пљували и раздирали хаљине на себи, Он је стајао ћутљив и као јагње безгласан.

Његова тишина душе била је као тишина светлости над запенушаном буром морском. Тако чудесна и непојамна тишина, да апостол заклиње њоме верне говорећи: А ја Павле молим вас кротости ради и тишине Христове (II Кор. 10,1).

И апостоли су били у кротости сасвим слични Учитељу своме. Он их је послао као јагањце међу вукове, тј. кротке међу охоле, трпељиве међу осветљиве. Као дојилице које страдају од своје одојчади, али трпе и сносе. Бијасмо кротки међу вама као што дојилице његују своју дјецу (I Сол. 2,7).

Неки посетиоци задиве се, како један свети муж подноси псовке чобана око његове колибе. На то он одговори:“тиме се учим трпљењу зла, говорећи себи: ако не могу да поднесем ово зло, како ћу поднети веће кад дође?“