Тај је угодник Божији достигао највиши степен хришћанског савршенства; живео је у времена у којима беше мноштво Светих, имао прилике да види највећег међу светим монасима Антонија Великог, и рекао да није видео нити једног човека који би у потпуности и у правом смислу те речи могао бити назван савршеним (Беседа 8, гл. 5). Лажно смирење пак себе види смиреним: на смешан и жалостан начин оно се теши тим виђењем, варљивим и погубним по душу.

Сатана узима на себе обличје светозарног Ангела; апостоли његови узимају обличје Апостола Христових (Кор. 9, 13-15); његово учење узима обличје учења Христовог; стања која производе његова прелашћивања изгледају као духовна, благодатна стања; гордост његова и таштина, и њима узроковане самообмана и преласт приказују се као смирење Христово.

Ах! Камо се скривају од несрећника заокупљених маштаријама, жалосно задовољних собом, својим стањем самообмане, и испуњених мишљу да ће се наслађивати и у блаженству пребивати, камо се скривају од њих речи Спаситеља: „Блажени који сте гладни сада, блажени који плачете сада, и тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада“ (Лк. 6, 21-25).
Погледај пажљивије, погледај непристрасно на душу своју, љубљени брате!

Није ли њој примереније покајање од насладе! Није ли јој примереније да плаче на земљи, у тој долини туге, чије је назначење управо плач, него да измишља за себе превремене, прелашћујуће, апсурдне, погубне насладе!

Покајање и плач због греха пружају вечно блаженство: то је познато, то је веродостојно, то је обзнањено од Господа. Зашто се онда не би погрузио у та свештена стања, зашто не би у њима пребивао, а не да себи измишљаш насладе, да се њима насићујеш, њима задовољаваш, њима у себи гушиш блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажену и спасоносну тугу због греха својих и због греховности.
Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења, његов глас. Немање плача, засићеност самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем обличују гордост срца.
Побој се да због испразне и прелашћујуће насладе не наследиш жалост непролазну, коју је Бог обећао онима који су сада презасићени у свом самозадовољству, супротно од воље Божије.
Сујета и деца њена – лажне духовне насладе, које делују у души што није прожета покајањем – стварају илузију смирења. Том илузијом душа замењује истинско смирење. Илузија истине, испунивши свештене одаје душе, самој Истини заграђује све улазе у те одаје.

Авај, душо моја, Богом саздани храме истине! Примивши у себе илузију истине, поклонивши се лажи наместо Истине, постајеш храм пагански!
У том храму стоји идол: мњење смирења. Мњење смирења представља најужаснији вид гордости. Гордост се тешко изгони чак и када је човек свестан да је реч о гордости; али како да је изгони када му се она приказује као смирење?

У томе храму влада жалосна гнусоба опустошења! У томе храму осећа се тамјан кумирослужења, певају се песмопоји којима се весели ад. Тамо помисли и осећања душевна кушају од забрањене хране жртвоване идолима, напијају се вина помешаног са смртоносним отровом. Храм пагански, обиталиште идола и сваке нечистоте, недоступно је не само благодати Божијој, даровима духовним, него и било каквој истинској врлини, било каквој заповести еванђелској.

Лажно смирење до те мере чини човека заслепљеним, да га приморава не само да мисли за себе и да другима пружа наговештаје да је смирен, него и да то отворено говори, да то громогласно проповеда (О угледању, књ. 3, гл. 2).

Сурово нам се изругује лаж када је, будући њоме обманути, држимо за истину.
Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив дародавац његов Бог. Оно је скривено ћутањем, једноставношћу, искреношћу, неусиљеношћу, слободом.
Лажно смирење увек је праћено измаштаном спољашњошћу: оно се јавно показује,
Лажно смирење воли сцене: њиме оно обмањује и друге и себе. Смирење Христово оденуто је у хаљине и доламу (Јн. 19, 24), ту најједноставнију одећу: заогрнуто том одећом, оно остаје непрепознато и незапажено од људи.

Смирење је залога у срцу, свештено, безимено својство срца, божанствена навика која се неприметно рађа у души од испуњавања заповести еванђелских (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).
Дејство смирења може се упоредити са дејством страсти среброљубља. Онај ко је заражен слабошћу вере и љубави према трулежном благу, што га више стиче, постаје све незаситији и грамзивији. Што се више богати, то се већма самом себи чини сиромашнијим и јаднијим. Тако и онај ко је вођен смирењем – што се више богати врлином и духовним даровима, постаје све оскуднији и ништавнији пред сопственим погледом.
То је природно. Када човек још није окусио од највишег добра, тада његово властито добро, оскврњено грехом, представља за њега вредност. А када постане удеоничар божанског, духовног добра, тада његово властито добро, сједињено и измешано са злом, нема за њега никакве вредности.

Убожјаку је драгоцена кеса са бакарним парицама које је дуго сакупљао са трудом и напором. Али када богаташ неочекивано у недра његова изручи мноштво сребрњака, овај ће са презрењем одбацити кесу као бреме које му представља само терет.

Праведни, многострадални Јов, пошто је поднео љута искушења, удостојио се Боговиђења. Тада је у надахнутој молитви казао Богу: „Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види“. Какав је то плод израстао у души праведниковој од Боговиђења? „Зато поричем“, наставља и завршава Јов молитву своју, „и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 5-6).
Желиш ли да задобијеш смирење? Заповести еванђелске испуњавај: са њима ће се у срце твоје настањивати и његова својина постајати свештено смирење, односно својства Господа нашег Исуса Христа.
Почетак смирења јесте сиромаштво духа; средина његова јесте узрастање у њему, које превазилази сваки ум и познаје мир Христов; крај и савршенство његово јесте љубав Христова.
Смирење се никада не гневи, не угађа људима, не одаје се тузи, ничега се не плаши.

Може ли се тузи предавати онај ко је унапред за себе познао да је достојан сваке патње?
Може ли се невоља устрашити онај ко је унапред себе осудио на патње, ко на њих гледа као на средство свога спасења?
Угодници Божији узљубили су речи благоразумног разбојника који беше распет крај Господа. Они су у патњама својим навикли да говоре: Примамо по својим делима као што смо заслужили; сети нас се, Господе, кад дођеш у Царству Своме (Лк. 33, 41-42; 27, 34). Сваку патњу они дочекују са признањем да су је и заслужили (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Свештени мир улази у срца њихова са речима смирења! Он приноси чашу духовне утехе и болеснику на одру, и сужњу у тамници, и ономе кога људи прогоне, и ономе који је од демона гоњен.
Чашу утехе рука смирења приноси и ономе који је на крсту разапет; свет му пак може донети једино оцат помешан са жучи (Мт. 27, 34).

Човек смирен није способан да гаји у себи злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако га ко од људи вређа, у томе човеку он види оружје праведног суда, или промисли Божије.
Смирењем испуњен човек свецело се предаје вољи Божијој. Он не живи својим властитим животом, него Богом.
Смиреном је туђе свако уздање у себе, и стога он непрестано иште помоћи Божије, непрестано пребива у молитви.

Плодовита грана приклања се к земљи под теретом мноштва плодова својих. Бесплодна пак грана расте увис, умножавајући своје бесплодне изданке.
Душа богата еванђелским врлинама погружава се у смирење све дубље и дубље, и у дубинама тога мора налази бисере многоцене – дарове Духа.
Гордост је сигуран знак испразности човекове, робовања страстима, знак душе у којој учење Христово није нашло никаквог приступа.
Немој судити о човеку према спољашњости његовој; немој закључивати о њему да је горд или смирен. „Не судите по изгледу“; „по плодовима њиховим познаћете их“ (Јн. 7, 24; Мт. 7, 16). Господ је заповедио да се људи познају по ономе што чине, по владању њиховом, по последицама које проистичу из онога што чине.

„Знам гордост твоју и злобу срца твога“ (1. Цар. 17, 21), говораше Давиду ближњи његов; али Бог посведочи за Давида: „Обретох Давида слугу Свга, јелејем светим Мојим помазах га“ (Пс. 89, 21). Човек не гледа онако како гледа Бог: јер човек погледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16, 7).

Заслепљене судије често смиреним сматрају лицемера и ниског човекоугодника: он је бездан таштине.
Насупрот томе, те незналице које суде сматрају гордим онога који не тражи похвале и награде људске, и који зато не пузи пред људима, док је он истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, која се само смиренима открива, осетио је смрад славе људске, и одвратио од ње и очи, и чуло мириса душе своје.

„Шта значи веровати?“ – упитали су једног великог угодника Божијег. Он одговори и рече: „Веровати значи пребивати у смирењу и милости“ (Алфабетски патерик. О ави Пимену Великом).
Смирење се узда у Бога, не полаже наду на себе и на људе, и зато је у владању своме једноставно, непосредно, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света то називају гордошћу. Смирење не цени земаљска блага, не удостојавајући трулежност и пустошност ни пажње, ни погледа. Свештену хладноћу према трулежности и пустошности синови трулежности, слуге пустошности, називају гордошћу.
Постоји свештено поклоњење од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем свом; и постоји порочно, користољубиво, човекоугодљиво и уједно човекомрзачко, богопротивно и богомрско поклоњење: сатана је молио Богочовека да му ода овакво поклоњење, нудећи му за њега сва царства овога света и славу њихову (Лк. 4, 7).

Колико је и данас оних који узносе овакво поклоњење како би задобили земаљска преимућства! Они којима се овакви поклањају хвале смирење њихово.
Буди пажљив и посматрај: да ли онај који ти се поклања чини то из поштовања према човеку, из осећања љубави и смирења, или његово поклоњење само потхрањује твоју гордост, изнуђујући од тебе некакву привремену корист?

Погледај, великашу земаљски, како пред тобом пузе таштина, ласкање, подлост! Чим достигну циљ свој, оне ће ти се изругивати, и издаће те првом приликом. Милост своју никада немој изливати на ташта човека: јер такав, колико је низак пред оним што је изнад њега, толико је охол, дрзак, нечовечан према онима нижим од себе (Лествица, Слово 22, гл. 22). Таштог човека познаћеш по његовој нарочитој способности ласкања, услужности, лагања, спремности на све што је подло и ниско.

Пилата је увредило Христово ћутање, које му се учинило гордим. „Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?“ (Јн. 19, 10). Своје ћутање Господ је објаснио јављањем воље Божије, чији је Пилат био слепо оруђе, премда је мислио да је делање његово независно. Због сопствене гордости Пилат није био способан да разуме да пред њим стоји свесавршено смирење – очовечени Бог.
Узвишена душа, душа испуњена небесним надањем, презиром према трулежним добрима овога света, није способна за ситно угађање људима и клањање њима. Такву душу погрешно називаш гордом, јер она не удовољава захтевима страсти твојих.

Амане, поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! То што је у очима твојим гордост заправо је свето смирење (Књ. о Јестири, гл. 4-7). Аман, Македоњанин, беше љубимац и први велможа Артаксеркса, цара Персијског. Мардохеј, Јудеј, био је један од слугу царевих, али, будући дубоко прожет благочастивошћу, није допуштао себи угађање људима, па није пузио пред оним који само привремено влада. Такво Мардохејево понашање изазва Аманов бес, и он спреми висока вешала да би на њима погубио мрског му човека који се издвајао из свеопштег поклањања. Али услед несталности дела земаљских околности су се измениле, и Аман је био обешен на вешалима које је својевремено био приправио Мардохеју.

Смирење је еванђелско учење, еванђелска врлина, тајанствена сила Христова. Бог се јавио људима обукавши се у смирење, и ко се од људи обуче у смирење, постаје сличан Богу (Св. Исаак Сиријски, Слово 33).
„Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за Мном иде“ (Мт. 16, 24), објављује свето Смирење. Другачије није могуће бити ученик и следбеник Онога Ко се смирио до смрти, до смрти на крсту. Он је сео са десне стране Оца; Он је нови Адам, Родоначалник светог племена изабраних. Вера у Њега уписује међу изабране; изабраност се прима светим смирењем, и бива запечаћена светом љубављу. Амин.

ИЗВОР: svetosavlje.org
Свети Игњатије Брјанчанинов
Пут прелести и пут смиреноумља