23. А кад их отпустише, ови дођоше својима и јавише шта им рекоше првосвештеници и старешине. 

24. А кад они чуше, једнодушно подигоше глас Богу и рекоше: „Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима; 

25. Ти си устима Давида, слуге свог, рекао: ‘Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари? 

26. Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и на Помазаника његовог. 

27. Јер се заиста сабраше у овоме граду на Светога Сина твога Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат са незнабошцима и с племенима Израиљевим, 

28. Да учине оно што рука твоја и савет твој унапред одреди да буде.’ 

29. И сад, Господе, погледај на њихове претње, и дај слугама твојим да са сваком смелошћу говоре реч твоју, 

30. Пружајући и ти руку своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина твог Исуса.“ 

31. И пошто се они помолише Богу, затресе се место где бејаху сабрани, и испунише се сви Духа Светога, и говораху реч Божију са смелошћу. 

32. А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. 

33. И апостоли с великом силом даваху сведочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика беше на свима њима. 

34. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, 

35. и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао. 

36. А Јосија, прозвани од апостола Варнава, што значи: син утехе, Левит, родом са Кипра, 

37. имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима.