Свети ГРИГОРИЈР Палама - О среброљубљу
Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету говори Свети ГРИГОРИЈР Палама о среброљубљу.
Подели чланак са другима
О СРЕБРОЉУБЉУ
Страсти које се рађају из среброљубља тек онда постају непобедиве кад се изгуби вера у промисао Божји.
Јер онај који нема вере, узда се у новац.
Такав и кад чује речи Господње, да је „лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатом ући у Царство небеско“ (Мт. 19, 24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира што се ради о Царству небеском и вечном, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним.
Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, падају у искушења и ђаволске замке (1 Тим. 6, 9). Ако га наследе, и онда им изгледа мало и ништавно, тако да они које ни искуство није могло да опамети, и даље чезну за њим као да га уопште немају.
Јер се ова бедна заљубљеност и похлепа не рађа из немаштине. Пре ће бити обрнуто: немаштина се рађа из те лакомости и жудње, а она из безумља. Зато с правом Господ назива безумником онога који је порушио старе житнице и саградио веће (ср. Лк. 12, 18). Како да није безумник онај, који ради онога што му не може ништа помоћи, јер „нико не живи онијем што је сувише богат“ (Лк. 12, 15), – жртвује оно што му је једино на потребу?!
На место да буде мудар трговац и да, колико је то могуће, смањује своје потребе, а умножава право богатство, правом трговином или сетвом, које доносе велику зараду и изобиље плодова! Таква врста сетве, стоструко умножава посејано семе, чак и пре него што дође час жетве. Тиме као да се унапред указује на будуће изобиље и зараду, за време неисказане и непојмљиве жетве. И што је од свега чудније, уколико је сејач сиромашнији, утолико су плодови изобилнији.
Према томе, наклоност богаћењу не може се оправдати ни тобожњом жељом за чињењем добра људима.
Среброљупци уопште не верују Ономе који је обећао да ће све остало додати онима, који најпре буду искали Царства Божјега (Мт. 6, 33);
зато се боје сиромаштва, и њега увек наводе као изговор, па чак и онда кад се свим обогате, стално прикривајући болесну и пагубну пожуду за богаћењем.
Вечито тако сабирајући, они товаре на себе бескорисно бреме, боље речено, закопавају се још за живота у чудни гроб. Јер док мртве просто у земљу закопавају, дотле се ум живог среброљупца закопава у злато, које је такође земља.
А гроб такве врсте, још је смрдљивији од онога правог, бар за оне који имају здрава чула.
И утолико јаче смрди, уколико такав човек више трпа те земље на себе. Јер гадна рак рана разара организам тако закопаних бедника, и њен смрад стиже до небеса, до ангела Божјих и до Бога.
Тако они постају достојни презрења, и људи од којих Бог окреће лице Своје, јер се, како каже пророк Давид, „од безумља усмрдеше“ (Пс. 37, 6).
Од ове смрдљиве и убиствене страсти људи се могу ослободити само добровољним сиромаштвом и немаштином, ослобођеном човекоугађања. А то значи сиромаштвом у духу, које Господ назива блаженим.
Иначе монах, који од ове страсти болује, никад не може испунити завет послушања. Ако уз то буде и упоран у среброљубљу, постоји велика бојазан, да ће га снаћи тешке телесне болести и невоље.
Довољан пример за то су Гиези у Старом, а Јуда у Новом Завету.
Овоме првоме се сво тело огубало, за сведочанство неизлечивости његове душе (2 Цар. 5, 27), а други, пошто се обесио на Крвној њиви, „пуче по среди, и изасу се сва утроба његова“ (Д. Ап. 1, 18).
Ако одрицање претходи послушању, како се може задобити оно што следи пре онога што му претходи? Ако је одрицање од света почетак и темељ монашког живота, како може напредовати у другим врлинама и подвизима онај који се није најпре новца одрекао?
Шта дакле?
– Зар може онај који се још ни послушању није научио, да ти> хује сам у келији, да живи усамљено и да се бави молитвом?
– Али Господ каже: „Где је благо ваше онде је и ум ваш“ (Мт. 6, 21).
Како може онда онај који на земљи сабира, да умно гледа на Онога који седи „с десне стране величанства на висинама“ (Јевр. 1, 3)?
Како да наследи Царство онај коме страст не допушта ни да помисли чисто на њега?
Зато, заиста су „блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.
Извор; svetosavlje.org
Свети ГРИГОРИЈР Палама - О среброљубљу
Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету говори Свети ГРИГОРИЈР Палама о среброљубљу.
О СРЕБРОЉУБЉУ
Страсти које се рађају из среброљубља тек онда постају непобедиве кад се изгуби вера у промисао Божји.
Јер онај који нема вере, узда се у новац.
Такав и кад чује речи Господње, да је „лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатом ући у Царство небеско“ (Мт. 19, 24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира што се ради о Царству небеском и вечном, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним.
Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, падају у искушења и ђаволске замке (1 Тим. 6, 9). Ако га наследе, и онда им изгледа мало и ништавно, тако да они које ни искуство није могло да опамети, и даље чезну за њим као да га уопште немају.
Јер се ова бедна заљубљеност и похлепа не рађа из немаштине. Пре ће бити обрнуто: немаштина се рађа из те лакомости и жудње, а она из безумља. Зато с правом Господ назива безумником онога који је порушио старе житнице и саградио веће (ср. Лк. 12, 18). Како да није безумник онај, који ради онога што му не може ништа помоћи, јер „нико не живи онијем што је сувише богат“ (Лк. 12, 15), – жртвује оно што му је једино на потребу?!
На место да буде мудар трговац и да, колико је то могуће, смањује своје потребе, а умножава право богатство, правом трговином или сетвом, које доносе велику зараду и изобиље плодова! Таква врста сетве, стоструко умножава посејано семе, чак и пре него што дође час жетве. Тиме као да се унапред указује на будуће изобиље и зараду, за време неисказане и непојмљиве жетве. И што је од свега чудније, уколико је сејач сиромашнији, утолико су плодови изобилнији.
Према томе, наклоност богаћењу не може се оправдати ни тобожњом жељом за чињењем добра људима.
Среброљупци уопште не верују Ономе који је обећао да ће све остало додати онима, који најпре буду искали Царства Божјега (Мт. 6, 33);
зато се боје сиромаштва, и њега увек наводе као изговор, па чак и онда кад се свим обогате, стално прикривајући болесну и пагубну пожуду за богаћењем.
Вечито тако сабирајући, они товаре на себе бескорисно бреме, боље речено, закопавају се још за живота у чудни гроб. Јер док мртве просто у земљу закопавају, дотле се ум живог среброљупца закопава у злато, које је такође земља.
А гроб такве врсте, још је смрдљивији од онога правог, бар за оне који имају здрава чула.
И утолико јаче смрди, уколико такав човек више трпа те земље на себе. Јер гадна рак рана разара организам тако закопаних бедника, и њен смрад стиже до небеса, до ангела Божјих и до Бога.
Тако они постају достојни презрења, и људи од којих Бог окреће лице Своје, јер се, како каже пророк Давид, „од безумља усмрдеше“ (Пс. 37, 6).
Од ове смрдљиве и убиствене страсти људи се могу ослободити само добровољним сиромаштвом и немаштином, ослобођеном човекоугађања. А то значи сиромаштвом у духу, које Господ назива блаженим.
Иначе монах, који од ове страсти болује, никад не може испунити завет послушања. Ако уз то буде и упоран у среброљубљу, постоји велика бојазан, да ће га снаћи тешке телесне болести и невоље.
Довољан пример за то су Гиези у Старом, а Јуда у Новом Завету.
Овоме првоме се сво тело огубало, за сведочанство неизлечивости његове душе (2 Цар. 5, 27), а други, пошто се обесио на Крвној њиви, „пуче по среди, и изасу се сва утроба његова“ (Д. Ап. 1, 18).
Ако одрицање претходи послушању, како се може задобити оно што следи пре онога што му претходи? Ако је одрицање од света почетак и темељ монашког живота, како може напредовати у другим врлинама и подвизима онај који се није најпре новца одрекао?
Шта дакле?
– Зар може онај који се још ни послушању није научио, да ти> хује сам у келији, да живи усамљено и да се бави молитвом?
– Али Господ каже: „Где је благо ваше онде је и ум ваш“ (Мт. 6, 21).
Како може онда онај који на земљи сабира, да умно гледа на Онога који седи „с десне стране величанства на висинама“ (Јевр. 1, 3)?
Како да наследи Царство онај коме страст не допушта ни да помисли чисто на њега?
Зато, заиста су „блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.
Извор; svetosavlje.org
