Од душевних страсти прво место у аскетској шеми заузима среброљубље (philargeria), због своје најближе, непосредне везе (барем у неким случајевима) са телесним страстима. Почетак и постепени раст ове страсти су веома детаљно описани код Јована Касијана. Свети отац овако описује њено испољавање: када ова страст овлада раслабљеном и хладном душом монаха она га прво подстиче на мало стицање нудећи му неке правичне изговоре због којих треба да сачува или да стекне нешто новца. Монах почиње да се жали на оскудност и недовољност издржавања које му омогућава манастир. Ово издржавање је једва довољно и кад је тело здраво, а шта ће бити ако оно падне у болест? – почиње да размишља монах.

На крају, не може се дуго ни живети у једном манастиру и ако се не сачува новац за путне трошкове, биће му немогуће да се пресели када пожели и мораће да води најамнички живот без икаквог успеха. Обманут оваквим мислима монах почиње да размишља о томе како да стекне макар неки динар. И ево, што више новца монах скупља тим више расте његова страст према новцу. Монах пред собом види дуг живот, дубоку старост, различите и веома дуготрајне болести које ће му бити тешко да подноси у старости ако не припреми новац. Тако душа постаје јадна везана змијским узама и стога монах не размишља више ни о чему већ само о добитку. Због овога се неће уплашити да учини и злодело лажи, лажне клетве, лоповлука, да наруши верност, да се разгори штетним гневом. Зато је Апостол ову страст и називао не само кореном свих зала (1 Тим. 6, 10), већ и идолослужењем.

Из тока развоја страсти среброљубља, који је навео преподобни Јован Касијан, очигледно је да она започиње од просте мисли о потреби за малом сумом новца која је мотивисана наводном потребом и нуждом, а која се касније, обухватајући постепено све стране људских жеља разраста у болесну појаву воље; касније она постаје права страст; и њено даље постојање ће се увек карактерисати појавом назаситости. Јован Касијан називајући среброљубље болешћу, указује на његово тројако испољавање у монаху. У свим овим облицима заједничка је склоност ка стицању новца и уопште блага овога света. Напета, незасита жеља да се стекне новац, имовина и уопште материјална блага је карактеристична, суштинска црта ове страсти. По речима наведеног оца својство среброљубља је такво да души коју је ова страст једном заробила оно ни не дозвољава да се насити никаквим увећањем иметка. Суманутост ове страсти се не засићује никаквом огромношћу богатства. Пакао неће рећи: доста је; ни онај ко воли да стиче никада неће рећи: „доста је“ (Прич. 30, 16). Лепо је неко користољупце поредио са онима који пате од водене болести. Као што они што више воде имају у свом телу осећају тим већу жеђ, тако и користољупци: имајући много желе више. Море се, каже преподобни Нил Синајски, не испуњава примајући у себе мноштво река, ни похот среброљупца се не засићује имовином која је већ сакупљена; ако ју је удовостручио он и удвостручену поново жели да удвостручи и никада не престаје да тежи ка томе, док смрт не прекине овај бескорисни труд.

Овакав карактер страсти среброљубља запањује тим више што његова суштина – назасита жеља за благом не може бити изведена из потреба (духовних и телесних) човекове природе, зато што нема у нама главно начело, не зачиње се од вештаства (материје), које би имало везе са душом или телом, или суштином живота. Искуством самог живота се потврђује да у употребу или потребе природе у правом смислу спада само свакодневно окушање хране и пића; све остале „ствари“ су туђе људким потребама. Ево због чега се испоставља да је среброљубље страст која је туђа људској природи, која нема никакв ослонац у њеним природним потребама. Тако да љубав према стицању не потиче од природе, већ од воље, и то од „зле воље“. Дакле, тежиште и главни узрок страсти несумњиво лежи такође у човековој души, у човековом погрешном схватању свог истинског, врховног најдрагоценијег блага, а такође у погрешном практичном односу према материјалним добрима од којих он „прави себи идола и узда се у његова блага“. Зато суштина среброљубља која се изражава у поробљавању читавог устројства духовног живота (духа) материјалном благу јесте резултат раслабљености душе, развраћености воље и злог порода жеља, недовољне љубави према Богу, тромости поквареног, раслабљеног духа.

Определивши се уместо за истинско и безусловно благо, за благо ниже, условно, човекова воља средиштем својих тежњи не сматра више нематеријално већ саму материју. У богатство човек полаже све своје наде и уздања; у њему види једини ослонац свог живота, њиме одређује сав смисао свог постојања. Само богатство постаје човеков кумир.

Јасно је, наравно, да се сва ствар састоји у унутрашњем односу према материјалном благу. Спољашња чињеница поседовања чак ни велике имовине сама по себи још увек не говори о присуству страсти користољубља у души онога ко је поседује. По речима преподобног Јована Касијана могуће је да и онај ко нема ништа не буде слободан од болести среброљубља… јер као што неке који нису оскрнавили тело Јеванђељска реч проглашава за нечисте срцем (Мт. 5, 28), тако и они који нису нимало обремењени тежином новца могу бити осуђени заједно са среброљупцима по срцу и уму. Они само нису имали прилике да нешто стекну, а не вољу, која је у очима Божјим увек тежа него потреба. Немој мислити, каже преподобни Исак Сирин да је само стицање злата и сребра љубав према стицању; она је стицање било чега за шта је воља везана.

Преподобни Јован Касијан из живота монаха наводи стварне, честе случајеве њихове пристрасности према мало важним и мало вредним стварима. Он сведочи о томе да су се многи са свом усрдношћу одрекли света, радо оставили мноштво житејских ствари, велике иметке и светска блага како би ступили у манастир, али су овде постали тако везани за малобројне и безвредне ствари да је брига знатно превазилазила њихову страст према свим ранијим богатствима. Оваквим монасима ће, по речима светог оца, без сумње мало користи донети то што су оставили велика богатства и имовину зато што су те страсти ради чијег искорењивања их је и требало оставити пренели на друге, малобројне и ништавне.

Немајући могућности да хране страст љубави према стицању драгоценим стварима они је усредсређују на јефтине ствари и на тај начин очигледно не одсецају ранију страст, већ јој само придају други вид преношењем на друге објекте – као да се овде радило о разлици метала, а не о самој страсти. Напротив, онај ко се презревши веће везује за мање достојан је тим веће осуде. Могуће је, и заиста има случајева да људи поседују богаставо и да га користе, а да им није својствена страст среброљубља. По речима Максима Исповедника, од оних који стичу имање неки га стичу бестрасно и зато и када га буду лишени не пате. Дакле, не рађа новац среброљубље, већ га рађа љубав према новцу.