O НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊИХ

Не треба никога осуђивати, макар и сопственим очима видео човека да чини грех или пропада у преступању заповести Божијих, по речи Божијој:

„Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7, 1).
И опет: „Ко си ти да туђег слугу осуђујеш? Своме господару он стоји или пада; али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Римљ. 14, 4).

Много је боље вазда држати на уму ове речи Апостолове:
„(Зато) који мисли да стоји, нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12).

Јер, није извесно колико смо времена кадри да пребивамо у добродетељи, као што каже Пророк, који је то искуством дознао:
“ И ја говорах у изобиљу своме: нећу посрнути до века… Ти одврати лице Своје и ја се сметох“.

Зашто ми осуђујемо браћу своју? Зато што се не трудимо да познамо саме себе. Ко је заузет (у)познавањем самог себе, он нема када да чини замерке другима.

Осуђуј себе и престаћеш да осуђујеш друге.

Саме себе треба да сматрамо најгрешнијима од свих и свако рђаво дело да опраштамо ближњем, а да мрзимо само ђавола који га је преластио (обмануо).

Дешава се да нам изгледа да други чини зло, а у ствари је то што чини, сходно његовој доброј намери, – добро.
Притом врата покајања остају отворена свима, и неизвесно је ко ће пре на њих ући – ти који осуђујеш или онај кога осуђујеш.

ИЗВОР: Svetosavlje.org