Старац ТАДЕЈ Витовнички - О егоизму
Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог „господина Ја" не само одбацимо, него и убијемо поучава старац ТАДЕЈ.
Подели чланак са другима
Божанска љубав не трпи егоизам.
А човек кад је пао испразнио се, и нема никога ближег него своју личност.
Он се својој личности окренуо и чува је:
Не дозвољава да га неко врећа, жели да се о њему све добро мисли, а при томе не обраћа пажњу каквим животом живи, шта ради и како ради.
Не обраћа пажњу јер је сав концентрисан на своју личност.
Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог „господина Ја“ не само одбацимо, него и убијемо. Ако он не буде мртав, не можемо да се сјединимо са Господом, увек ће да иштрчи тај наш „господин Ја“. Јер он је велики господин и не може да савије шију, он је високо.
Господ нам је показао какви треба да будемо: Смирени, понизни, покорни вољи Божијој.
Али ми хоћемо све да устројимо по нашем мишљењу.
Мучимо сами себе, измучимо се и ништа нисмо урадили!
Неће овај свет како ми мислимо. И „господин Ја“ се онда много љути што није онако како мисли.
А онај ко се смирио не размишља о себи као да је он нешто, знајући да је ништа, да је трулеж.
Ако нас не би Господ чувао, ако нас не би држао, ма не би било ништа од нас! Ништа, само блато.
Срце је хладно кад је расејано. Душа није код куће, онда она лута.
Кад је код куће, онда она загрева и срце.
Чим изађе вани, одмах бију, мислено бију.
Једна мисао се прима, друга одбија, и срце се ломи и постаје хладно.
А кад душа дође себи, кад се помири са Господом, тад је Господ у центру живота, и тад је благо и топло.
Господ гледа на дубину срца, шта оно тамо жели и чему чезне.
И ако душа не може да дође себи, Господ ће у своје време опет све очистити и привући да дође душа себи, к центру, и душа ће да се смири.
Али ако у дубини срца има нешто што није рашчишћено, нешто што тежи овоме свету и везивању за овај живот, онда ће наше лутање бити дуготрајно и многе ћемо муке и невоље имати.
Више ћемо имати ми који смо, ето, побожни него они који нису.
Зато што они немају тај унутрашњи бол, не размишљају о вечности, њима је све овоземаљско:
Да се ужива, да се једе, пије…
Ту је њихова пажња, а ми смо подвојени, хоћемо да смо са Господом а нисмо рашчистили своје материјалне прилике земаљске, са чиме наше срце још има много везе па је заробљено.
Треба планове и жеље земаљске одбацити од срца, тек онда ми можемо са Господом љубити искрено и ближњега свога.
Иначе се наша овоземаљска љубав прилепи час за једно час за друго, а то је све непостојано, ништа нема од тога.
И та непостојаност ломи, стално нас ломи.
Живот не примамо са разумевањем, него површно.
Извор: из кнјиге Духовне поуке српском народу Старца Тадеја
Старац ТАДЕЈ Витовнички - О егоизму
Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог „господина Ја" не само одбацимо, него и убијемо поучава старац ТАДЕЈ.
Божанска љубав не трпи егоизам.
А човек кад је пао испразнио се, и нема никога ближег него своју личност.
Он се својој личности окренуо и чува је:
Не дозвољава да га неко врећа, жели да се о њему све добро мисли, а при томе не обраћа пажњу каквим животом живи, шта ради и како ради.
Не обраћа пажњу јер је сав концентрисан на своју личност.
Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог „господина Ја“ не само одбацимо, него и убијемо. Ако он не буде мртав, не можемо да се сјединимо са Господом, увек ће да иштрчи тај наш „господин Ја“. Јер он је велики господин и не може да савије шију, он је високо.
Господ нам је показао какви треба да будемо: Смирени, понизни, покорни вољи Божијој.
Али ми хоћемо све да устројимо по нашем мишљењу.
Мучимо сами себе, измучимо се и ништа нисмо урадили!
Неће овај свет како ми мислимо. И „господин Ја“ се онда много љути што није онако како мисли.
А онај ко се смирио не размишља о себи као да је он нешто, знајући да је ништа, да је трулеж.
Ако нас не би Господ чувао, ако нас не би држао, ма не би било ништа од нас! Ништа, само блато.
Срце је хладно кад је расејано. Душа није код куће, онда она лута.
Кад је код куће, онда она загрева и срце.
Чим изађе вани, одмах бију, мислено бију.
Једна мисао се прима, друга одбија, и срце се ломи и постаје хладно.
А кад душа дође себи, кад се помири са Господом, тад је Господ у центру живота, и тад је благо и топло.
Господ гледа на дубину срца, шта оно тамо жели и чему чезне.
И ако душа не може да дође себи, Господ ће у своје време опет све очистити и привући да дође душа себи, к центру, и душа ће да се смири.
Али ако у дубини срца има нешто што није рашчишћено, нешто што тежи овоме свету и везивању за овај живот, онда ће наше лутање бити дуготрајно и многе ћемо муке и невоље имати.
Више ћемо имати ми који смо, ето, побожни него они који нису.
Зато што они немају тај унутрашњи бол, не размишљају о вечности, њима је све овоземаљско:
Да се ужива, да се једе, пије…
Ту је њихова пажња, а ми смо подвојени, хоћемо да смо са Господом а нисмо рашчистили своје материјалне прилике земаљске, са чиме наше срце још има много везе па је заробљено.
Треба планове и жеље земаљске одбацити од срца, тек онда ми можемо са Господом љубити искрено и ближњега свога.
Иначе се наша овоземаљска љубав прилепи час за једно час за друго, а то је све непостојано, ништа нема од тога.
И та непостојаност ломи, стално нас ломи.
Живот не примамо са разумевањем, него површно.
Извор: из кнјиге Духовне поуке српском народу Старца Тадеја
