Један од великих отаца пустиње, авва Пафнутије, неком приликом ишао је путем и својим очима видео људе који су чинили грех. Страсна помисао му је рекла: „Погледај како велико зло они чине!“ Тек што су их очи Светога виделе, у помисли се истог тренутка распламсао пламен који је стремио да осуђивањем наруши непорочност његове душе. Трезвени ум је одмах просветлио мисао и рекао помисли: „Браћа сагрешују данас, а ја ћу сагрешити сутра. Они ће се покајати, а за себе знам да сам човек каменог срца, да нисам склон покајању и да сам саможив; ја се нећу покајати и добићу паклене муке, јер сам гори од обојице. И зашто бих ја, велики грешник и острашћен човек, расуђивао о онима, који греше мање од мене?“ Говорећи тако и постављајући преграду предлогу греха, сачувао је себе и није осудио браћу која су чинила грех.

Прошавши мало напред, Свети је испред себе угледао анђела Божијег, у чијим се рукама налазио двосекли мач, тј. мач оштар са обе стране, са којег је капала крв. Анђео му је рекао:

„Пафнутије, видиш ли овај мач? Видиш ли да са њега капље крв?“

„Видим, анђеле Божији“.

„Овим мачем убијам, одсецам главе онима који осуђују своје ближње. Будући да ниси осудио оне што су уистину сагрешили – они су пред твојим очима учинили грех – него си осудио самога себе, твоје име је због тога записано у Књизи вечног живота“.

Велико достигнуће! Његово име било је уписано у Књигу живота због тога што није осудио грешнике, није осудио братово сагрешење. Свети Пафнутије би осудио да није имао трезвеност, да није бдео умом и чувао своју душу. Видите ли колико је добра донела пажња? И колика би била штета, да је био непажљив у погледу помисли и да је допустио им да се развију! Логички поглед убеђивао га је да браћа очигледно чине грех, он је то видео. Без обзира на логичко расуђивање, победила је исправна мисао и тако је Пафнутије избегао пропаст сопствене душе.

Свака страст има свој вид, своје маштарије и своја задовољства; убиство има посебан вид и задовољство, који су, на пример, код стомакоугађања другачији, као што су другачији и код осталих страсти. Сва ова задовољства су отров, који души доноси смрт. Морамо имати у виду да се, уколико хоћемо да очистимо „унутрашњост чаше“, тј. душу и срце које је средиште човековог бића, морамо борити за очување пажње. Ми морамо бити што је могуће пажљивији, тј. морамо бдети или, како се каже, „држати прст на обарачу“. Чим се појави непријатељ – одмах га упуцати! Тек што дође рђава помисао – одмах је одсећи, нечисту слику одмах уништити, не допустити да постане снажнија и јаснија, јер ћемо се у противном суочити са озбиљним проблемом. Када се зло пресече у корену, оно не може више да расте и да се развија. Када се ова борба води доследно душа се чисти, и ми ћемо моћи да, са одважношћу и чистотом, станемо пред Бога.

Један пагански жрец упитао је монахе:

„Да ли вам се јавља ваш Бог? Да ли Га видите? Да ли разговарате са Њим?“

Монаси су одговорили:

„Не“.

Паганин им је тада рекао:

„Ако вам се не јавља и ако не говори са вама, то значи да имате нечисте помисли. Када се ја молим, Бог ми увек нешто одговори“.

Наравно, паганину није одговарао Бог: њему су одговарали демони, али оци су ипак извукли корист из ових речи и рекли:

„Заиста, нечисте помисли спречавају човека да разговара са Богом“.

Трезвеност није ништа друго до очишћење ума и срца од сваке нечистоте. Услед тога, ако постоје невелики подвижнички напори, трезвеност доноси највећи духовни плод. Ако, пак, подвизавајући се, не пазимо на своје помисли, узалуд се подвизавамо.

Свети Јован Златоусти написао је бројна поглавља о молитви и трезвености. Између осталих, он је изговорио и следеће, прекрасне речи. „Молитва је“, каже он, „просветљење душе, истинско богопознање, посредник између Бога и људи, исцелитељ страсти, противотров за болести, лек од сваке болести, спокојство душе, путовођа који води на Небо… који превазилази оно што је вештаствено, који духовно расеца ваздух, узноси се изнад облака, пролази кроз звезде, отвара врата небеска, пролази поред анђелских чинова – Престола, Господстава и Херувима и, прошавши кроз целокупну тварну природу, долази до саме недоступне Тројице. Тамо се поклања Божанству. Тамо бива удостојена општења са Небеским Царем. Посредством ње (молитве), душа, узлетевши на висину Небеса, на необјашњив начин бива смештена у наручје Божије, исто онако као што дете загрли своју мајку, и са сузама гласно вапи, желећи да се наслади божанским млеком. Тражи оно што је неопходно и добија дарове који превазилазе васцелу видљиву природу.

Молитва је наш драгоцени заступник. Она радује срце. Успокојава душу. Побуђује у нама страх од паклених мука и жељу за Небеским Царством. Учи нас смиреноумљу, даје познање греха и, уопштено, украшава човека свим добрима као покровом, као драгим камењем, прожима га врлинама. Она је, као дар, Ани донела Самуила, показавши га касније као пророка Господњег. Та иста молитва учинила је Илију ревнитељем у Господу. Она је била путеводитељка силаска небеског пламена на жртву. Ваалови свештеници су током читавог дана призивали свог бога, а онда је Илија подигао глас који је изашао из чистог срца, ускликнуо устима и душом, и с Неба је сишао пламен као доказ његове праведне молитве. Он је као орао стао пред жртвеник и извршио жртвоприношење. Оним што је тада извршио, велики слуга Божији, ревносни Илија, поучио нас је у духовном, да бисмо и ми, громогласно вапећи Богу из дубине душе, подстакли неизрециви пламен Светога Духа да сиђе на жртвеник нашег срца и да бисмо у потпуности принели себе на жртву Богу“.[1]

Сви велики Оци Цркве, углавном подвижници пустиње, удостојили су се великих дарова искључиво посредством трезвености и созерцања. Они су ноћи проводили у бдењу и созерцавали су божанску светлост.

Свети Григорије Палама је учитељ пустиње, учитељ умног делања, умне молитве. Он је по читаву седмицу проводио сам у својој келији, никуда није излазио. На коленима и са рукама подигнутим према небу бдео је умом и срцем, богословствујући у Светоме Духу. Посредством богословља, он је познао нестворену светлост божанске славе, божанске Природе.

Нестворена светлост – то је слава божанске Природе. У томе је крај и граница подвига и молитве. Када би Свети доживели ову Светлост, и сами су постајали Светлост. Светлошћу су се испуњавали њихови ум и срце, њима су се откривале неизрециве тајне, које су знали само Анђели. Посредством трезвености, Свети Оци достигли су највиши степен врлине и дарова.

Ако будемо трезвени, ако се будемо молили, и ми ћемо, чак и ако живимо у свету, чак и ако не достигнемо слична стања, неминовно узрасти до одређеног степена чистоте. Ако, на пример, трезвеношћу победимо склоност ка осуђивању браће – а то није мало достигнуће – тиме ћемо испунити Христову заповест која гласи: Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 1-2).

Ово је Христова заповест – не заповест некога од Светих, него заповест самога Бога! Према томе, ми испуњавамо Божију заповест и, ако не осуђујемо, ни ми сами нећемо бити осуђени. Ако пак осуђујемо, саме себе ћемо осудити. Свуда унаоколо је простор за грех: ма где да бациш поглед, о било чему да размишљаш – свугде су људски греси. Према томе, ако смо непажљиви и ако нисмо трезвени, стално ћемо допуштати нарушавање јеванђелске заповести о неосуђивању ближњег.

У једном манастиру живео је неки монах, којег је савладала слабост нерада: није извршавао правило, није одлазио у цркву, није изговарао молитве; браћа су за све то знала, због чега су овог монаха сматрали лењим. Наступио је и час његовог окончања и оци су окружили постељу, очекујући да ће им Бог открити нешто, ради њихове душевне користи. Међутим, уколико се овај лењиви монах више приближавао смрти, утолико су више радости оци видели на његовом лицу. Били су у недоумици, па су се у мислима питали: „Зашто је он тако спокојан? Зар га лењост, коју је показивао у монашком животу, не наводи на бригу? Како ће се изборити с дуговима, које је сакупио сопственом лењошћу? Зар се његова савест не буни и зар му не изазива неспокојство?“

Монах је, пак, наставио да се радује. На крају, оци су га, ипак, упитали:

„Опрости нам, брате, ми видимо да твоје стање није добро. Ми знамо, као што и ти сам знаш, да си био немаран и лењ да извршаваш своје монашке обавезе. Сада идеш на Суд Христов и сигурно је да би због тога требало да се ражалостиш и забринеш. Ми, међутим, видимо нешто сасвим супротно: ти си весео, спокојан и препун наде. Због тога се питамо, шта је узрок таквог твог стања?“

Брат им је овако одговорио:

„Оци, истина је све то што ви говорите! Био сам лењ и нисам извршавао оно, што сви ви извршавате, али једнога сам се строго придржавао у животу – а то је правило да не осуђујем брата. Читао сам да је у Светом Јеванђељу Господ рекао да онај, који не осуђује, неће бити осуђен. Тако сам се и ја потрудио да бар не осуђујем и уздам се у милосрђе Божије да ни ја нећу бити осуђен. Због тога и одлазим са уверењем да ће Бог одржати Своју реч“.

Монаси су погледали један другога и закључили да је овај брат на делу уистину веома мудро и спретно задобио спасење. Ако будемо бдели, нећемо осуђивати. Чим се, дакле, појави насртај осуђивања, трезвеност ће поставити препреку на његов пут и неће допустити помисли да се развије. Догодиће нам се оно исто, што и авви Пафнутију, и тако ћемо се избавити од греха суда и осуђивања од наших уста, а наше име биће записано у Књигу вечног живота. Ако је човек сачувао свој језик и у унутрашњој, и у спољашњој чистоти, и ако је то свесно учинио, Бога ради, онда ће то бити поуздан знак да је спасен.

Оваква духовна пажња постаје за нас светлост и, попут светлости, обасјава нам пут. Пут, који је обасјан трезвеношћу, неминовно води ка светој Исповести. Њега обасјава пажња којом се човек подстиче да уреди своје односе са Богом и он се светлошћу трезвености усмерава ка оној великој Тајни, у којој скида са себе све дугове и сву нечистоту грехова, ступа у ту купељ и излази из ње потпуно чист. Кажем да би требало да осетимо огромну радост у души, када се удостојимо да достигнемо ову купељ. Треба да славимо и да благодаримо Господу, Који нам је на земљи дао ову купељ, који нам је дао власт да „свезујемо и раздрешујемо“ (в. Мт. 18, 18), јер оно што раздреши духовник раздрешава и Бог, и што не опрости свештеник у име Бога, не опрашта ни Господ.

Када се овде, на земљи, суди човеку, онда му се не суди на Великом и Страшном суду. Велика је срећа ако се то догоди човеку. Због тога би они међу вама, који су се удостојили ове купељи и који стално сваку душевну нечистоту перу у духовној бањи божанске Тајне, требало да осећају велику радост, јер су за вас отворена врата Раја. Чак и ако наступи смрт, ни због чега не треба да бринете. Припремих се и не смутих се (Пс. 119, 59). Када је човек спреман, он се не смућује због приближавања смрти. Он зна да не може бити погрешна реч Бога Који је дао такву власт. Нама је то познато као Тајна Цркве и ми видимо њено отелотворење у пракси. Када се човек исповеда са жељом, смирењем и свесно, он осећа срећу у души, олакшање и радост – очигледно сведочанство о томе да су његови грехови опроштени. А када су греси опроштени, тада нестаје сваки страх због неспокојства и неизвесности у погледу вечног живота.

Ми смо дужни да непрестано благодаримо Богу. Благодарење никада не треба да престане, јер нам је, у сваком тренутку, чим осетимо да грешимо, доступно очишћење – истог тренутка можемо свој ум обратити Богу и рећи: „Сагреших, Господе, опрости ми!“ И Бог одмах одговара: „Праштам ти, чедо, теби по Закону може бити опроштено и сада само испуни Закон“. Испуњење Закона врши се испод свештеничког епитрахиља – тамо се окончава свака људска грешност, тако се једноставно добија опроштај! И колико жалим што, и поред такве лакоће у добијању опроштаја, човек само због свог егоизма не жели да га добије, не жели да отвори врата Раја и да занавек приступи слави Божијој! Неки постављају питање: „Зар ће због једног греха Бог осудити човека на вечне муке? То није праведно! Где је ту љубав Божија? Зар Бог није Отац?“ Да, Он је Отац! Међутим, када те Он у сваком тренутку позива да би ти опростио, зашто Му окрећеш леђа? Зашто не прихваташ Његову милост? Зашто бежиш из Његовог наручја? Зашто падаш у наручје ђавола, а не у Његово наручје? Можда Бог од тебе заузврат тражи новац и иметак, или те приморава да нешто одрадиш, а ти, пошто ниси у стању да понудиш било шта од тога, не журиш да вратиш дуг? Не!

Бог је уистину богат и то видимо у Причи о блудном сину. Блудни син је пожелео да оде из очевог дома. Затражио је свој део имања. Отац му је дао оно што му је припадало у својству природних дарова. Није га ничега лишио. Син је, међутим, живећи блудно, потрошио дарове, духовну имовину. Када је дошао до последњег степена пада, вратио му се разум и као да је дошао себи (јер је, вршећи блудна дела, био изван себе). Када је, дакле, дошао себи, рекао је: „Колико се слуга мог оца храни од његовог имања, а ја, његов рођени син, живим у таквом сиромаштву да сам принуђен да напасам свиње и да се храним рошчићима! Вратићу се кући, он је мој отац, примиће ме. Затражићу његов опроштај, рећи ћу му да ме не прихвати као сина, него ћу га замолити да будем његов слуга, а и то ће (за мене) бити више него довољно“.

Син је још увек размишљао, а отац је већ изашао из куће и чекао га раширених руку. Он је сина примио од свег срца, од све душе; загрлио га је, целивао, почео да плаче од радости, јер његов син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15, 24). Он га је поново учинио својим чедом, са свим наследством које му припада; све му је опростио, очистио га је од сваке нечистоте, обукао га у доличну одећу и, најзад, све му вратио.

Исто чини и Небески Отац када Му се врати грешни човек: очишћује га, пере, облачи га у првобитну одећу Крштења, усиновљује га и удостојава га Свог Царства – и то све чини бесплатно! Када се вратио блудни син, отац није од њега тражио одговор, није га оптуживао и прекоревао. Оцу је било довољно то, што му се син вратио.

Тако је и овде: ниједан преобраћени грешник неће од Оца Небеског чути речи прекора; Њему треба само рећи: „Сагреших“ и у смирењу одустати од својих греха, постати свестан својих грешака и затим ће све бити решено. Грешни човек, међутим, то не чини: он се не преобраћа, не смирује се. Он истрајава у свом егоизму. Зар је толико тешко доћи на исповест, начинити само два корака и тиме решити све проблеме? Човек то не чини, јер га спречава егоизам. А када дође смртни час и када човек сагледа стварност онакву каква јесте, он ће се, наравно, покајати, биће спреман да се покаје, али тада ће већ бити касно. Из тог разлога Бог и кажњава човека који неће да макар мало смири своје мисли.

Који је био разлог пада анђелског чина Деннице, иако је он био први међу анђелским чиновима? Који је разлог њиховог пада и претварања од анђела у демоне? Гордост и егоизам – у томе је узрок пада, како Анђела, тако и наших Прародитеља! Пад наших Прародитеља такође је узрокован гордошћу и егоизмом. Пре него што ће изрећи пресуду, Бог је пришао човеку, Адаму, и упитао га: „Адаме, зашто си то учинио?“ Адам није затражио опроштај, није рекао: „Сагрешио сам, Боже мој!“ Да је то рекао, не би био истеран из Раја, ми не бисмо били изгнани и не бисмо трпели патње које сада трпимо. Само зато, што није хтео да изговори ову једну реч, „сагреших“, нас је и сустигла сва ова бура зла. Тако ни сада човек не говори – „сагреших“, него остаје у свом злу. Међутим, чим човек изговори ову реч, Бог одмах отвара своје наручје опроштаја и у њега „затвара“ човека.

И опет, ја кажем: ми, православни хришћани, треба да будемо срећни, што смо удостојени да познамо Тајну Свете Исповести! Падајући у грех, допуштајући зло, ми истог тренутка можемо да га исправимо и да одржимо здравље своје душе. И када дође смрт, ми ћемо поћи у сусрет Христу, очишћени, испуњени покајањем, као блудни син, враћајући се Небеском Оцу Који нас води у Рај вечног блаженства – блаженства које је бесконачно и не може се упоредити ни са чим на земљи.

Чак ни апостол Павле, који се узнео на треће Небо и тамо видео вечна добра, није био у стању да их опише људским језиком! Ето какву неизрециву срећу достиже човек посредством свете Исповести!

Зато са огромном жељом, великом љубављу и осећањем пожуримо да се очистимо и да се припремимо, а када дође смрт, отићи ћемо у миру! Амин.

Изговорена у Америци 1984. године.

ИЗВОР: СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
Сусрет са Богом – беседе и поуке да останемо у временима отпадије на Христовом путу
Интернет издање: svetosavlje.org