О тренутлу смрти

Једну крајност чини стање душе која је за време живота бивствовала без иједне бриге о спасењу, постојало је само тело, само природа, само лик.

Човек природно,  телесни човек не види душу, једва да препознаје лик, али и њега грубо дожицљава, без знања порекла.  Не уме да сачини утисак о души,иако она постоји у телу, телу које је души заправо тамница у којој лежи, у мраку.

Када тело ослаби, као снага тамнице која чува душу, и време њеног изласка се ближи, душа сама себе спознаје на силу и буди се као духовна твар – бестежинска – и стоји на прагу свести између два света.
Тек тада душа сама себе види, за разлику од времена које је проводила у телу.

Када човек за време земаљског живота, који једино доживљава реалним,запоставља душу, у тренутку насилног сусрета са оним светом, за који је мислио да фиктивно постоји,онда запомаже од страха и чуђења. Тај крик се преноси и на тело као ехо из планне, па они који су около, који чују те усклике кажу да је у делиријуму.

Шта се заправо дешава?

Душа пред излазак из тела добија специфичнуспособност вида, карактеристичну сопственој спиритуалној природи, којом може себе видети јасније него што сами видимо свој одраз у огледалу.

Тај нови вид, у односу на наше виђење у плусу има, моралну димензију.Тада се из окова ослобађа морална функија наше савести у “којој“ је била засађена енергија „сличности“, чије постојање осећамо кроз дрхтаје тела.

Тело остаје само по себи бескорисно и немоћно али сада „везано“ спиритуалном твари која се ослободила која је екстремно импресионирана, запањена. Та бестежинска твар, која је ослобођена гравитације која влада телима са тежином, ни у ком случају није статична.

Сада долази долази до једног интензивног умутрашњег дијалога између светла свести и мрака небића запиасог у твари у којој је бележен свали поступак из живота, са моралног гледишта, који је човек водио на земљи.

Греси, морални падови,докази о неверовању, могли су бити обрисани са „одела“ душе за живота, остављајући простор светлу које би савешћу добијеном снагом из Светих Тајни, које нису ништа друго него Христос у њиховом облику, осветлили душу, али све то сада није могуће.

Све ово подиже огромне контрадикције, неиздрживе, безизлазне и неграничне. Та чињеница неке гони на застрашујући дугачак, лудачки урлик.Неочекивано отрежњење душе на другом терену причињава неописиву патњу. Душа је сада играчка у рукама сила које га превазилазе.

Ево тог места у псалмима:

„Човек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком коју кољу“ (Пс. 48,20), која показује трагичну реалност.

Патња душе почиње одједном од тренутка кад констатује да је њен изглед демонски кроз неверовање, кроз противљење према жртви Исуса Христа коју је морала да прихвата „свакога дана“ одрицањем од себе.

Посматра себе саму исткану од патњи које су сматране за „живот“ а заправо су „смрт“.
Гледа своју илузију која је некада била схваћена као „истина“ а за који се сада испоставља да је убиство истинског живота.

Безнађе и очај је мељу  у контрадикторности пакла. Све оно пусто за чим је слепо трчала целог живота научиће је памети о преокупацији која је узалуд потрошена ни за шта ни за кога.

Сада труд немајући могућност да донесе сатисфакцију бићу кроз тело, се задовољава “у празно“ огромним интензитетом, и мучећи душу на тај бездушан начин, угњетава је да тражи излаз тамо где га нема  и тако до бесконачности.

То је пакао!

Сада у минут до дванаест, душа види да је погрешно одабрала пут, ходањем стазама самољубља насупрот путем Истине и Вечног Живота али сама себи ништа не може помоћи: пала је ноћ, кад више нико не ради на њеном спасењу, тј. на њеном ибављењу од последичних патњи.

ИЗВОР: Одломак из књиге Поуке Светог Арсеније Боке – Књига прва