Свети ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов - Смрт је непојмљива човеку
Скривена је тајна – смрт. Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
Подели чланак са другима
СМРТ ЈЕ НЕПОЈМЉИВА ЧОВЕКУ
Да се опомињеш дана кад си изашао из Мисира док си год жив.[1]
Смрт је велика тајна. Она је – рађање човека из земног временог живота за вечност.
У тренутку одвијања тајне смрти, ми свлачимо са себе свој груби омотач – тело, и, душевним бићем, тананим, етерним, прелазимо у други свет, у обитељ бића истородних с душом.
Свет је тај недоступан грубим органима тела, кроз које, за време нашег пребивања на земљи, дејствују осећања, која, иначе, и припадају души.
Душа, кад изађе из тела, невидљива нам је и недоступна, као и други предмети невидљивог света.
Ми у часу одвијања тајанственог чина смрти само опажамо не-дисање, наглу беживотност тела.
Затим оно почиње да се распада, и ми журимо да га сакријемо у земљу.
Тамо оно постаје жртва трулежи, црва, заборава.
Тако су умрла и заборављена безбројна људска поколења.
Шта се збивало и збива с душом кад напусти тело?
То нам остаје, при нашим могућностима познања, неизвесно.
Скривена је тајна – смрт.
Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
Највећи пагански мудраци једино су могли да самоумно закључују и нагађају о томе.
Но, ипак је срце палог човека, као да не беше помрачено и ограничено, истрајно опипавало, да тако кажемо, своју вечност.
Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ за то; сва она обећавају човеку живот после смрти, – живот или срећан или несрећан, зависно од земаљских заслуга.
Нама, кратковеким туђинцима на земљи, неопходно је да познамо свој удео у вечности. Ако већ за време кратког овдашњег странствовања своје бриге усредсређујемо на то да удаљимо од себе сваку тугу и окружимо се сваком пријатношћу, тим пре смо дужни да се побринемо о свом уделу у вечности.
Шта смрт чини са нама?
Шта души предстоји иза предела вештаственог?
Зар тамо нема плате за добро и зло које је човек чинио на земљи вољно и невољно?
Зар тамо нема награде, кад зло на земљи већином царује и влада, а добро је прогоњено и страда?
Неопходно, неопходно нам је да откријемо тајну смрти, и да угледамо невидљиву телесним очима будућност човека после смрти.
ИЗВОР: Књига: СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ / СЛОВО О СМРТИ
© Svetosavlje.org
СЛОВО О СМРТИ
Скривена је тајна – смрт. Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
СМРТ ЈЕ НЕПОЈМЉИВА ЧОВЕКУ
Да се опомињеш дана кад си изашао из Мисира док си год жив.[1]
Смрт је велика тајна. Она је – рађање човека из земног временог живота за вечност.
У тренутку одвијања тајне смрти, ми свлачимо са себе свој груби омотач – тело, и, душевним бићем, тананим, етерним, прелазимо у други свет, у обитељ бића истородних с душом.
Свет је тај недоступан грубим органима тела, кроз које, за време нашег пребивања на земљи, дејствују осећања, која, иначе, и припадају души.
Душа, кад изађе из тела, невидљива нам је и недоступна, као и други предмети невидљивог света.
Ми у часу одвијања тајанственог чина смрти само опажамо не-дисање, наглу беживотност тела.
Затим оно почиње да се распада, и ми журимо да га сакријемо у земљу.
Тамо оно постаје жртва трулежи, црва, заборава.
Тако су умрла и заборављена безбројна људска поколења.
Шта се збивало и збива с душом кад напусти тело?
То нам остаје, при нашим могућностима познања, неизвесно.
Скривена је тајна – смрт.
Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
Највећи пагански мудраци једино су могли да самоумно закључују и нагађају о томе.
Но, ипак је срце палог човека, као да не беше помрачено и ограничено, истрајно опипавало, да тако кажемо, своју вечност.
Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ за то; сва она обећавају човеку живот после смрти, – живот или срећан или несрећан, зависно од земаљских заслуга.
Нама, кратковеким туђинцима на земљи, неопходно је да познамо свој удео у вечности. Ако већ за време кратког овдашњег странствовања своје бриге усредсређујемо на то да удаљимо од себе сваку тугу и окружимо се сваком пријатношћу, тим пре смо дужни да се побринемо о свом уделу у вечности.
Шта смрт чини са нама?
Шта души предстоји иза предела вештаственог?
Зар тамо нема плате за добро и зло које је човек чинио на земљи вољно и невољно?
Зар тамо нема награде, кад зло на земљи већином царује и влада, а добро је прогоњено и страда?
Неопходно, неопходно нам је да откријемо тајну смрти, и да угледамо невидљиву телесним очима будућност човека после смрти.
ИЗВОР: Књига: СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ / СЛОВО О СМРТИ
© Svetosavlje.org
