Свети преподобни ВАРСОНУФИЈЕ Оптински - Пламен огњени
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву
Подели чланак са другима
Пламен огњени
А злобни врази вичу му одасвуд: „Уа! Нека сиђе с крста!“ Пријатељу мој у Господу! Снажи се!
Не прекраћуј велику тешку битку Поље боја никад не напуштај – Не остављај Божанствену молитву!
Један ме је питао: „Баћушка, зашто се дешава када идем у цркву, понекад у нај бољем молитвеном расположењу, али, чим дођем, одмах ме нападају све могуће помисли, често, директно ружне и ја никако не могу да их се ослободим, чак и када улазим у олтар, оне и тада преовлађују?
– То је од демона – одговарам.
– Знам да је од демона, али како демон може да продре у такво свето место какво је олтар? Мислим, да он не може да приступи таквој светињи?
– Да, али он ту делује хипнозом на огромно растојење, уливајући прљаве помисли и осећања! За прогнање тих помисли, потребно је у цркви творити Исусову молитву, наравно, не гласно, не викати да се чује по целој цркви, већ мислено.
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Код људи светих она се твори непрестано у срцу. Један подвижник Пајсије (Величковски), основао је манастир у Бесарабији, под називом Њамецки. Осим општежића, на извесном растојењу од манастира, била је постављена келија за монахе, који су се подвизавали у ћутању (у осами). Једанпут су се Пајсију јавили демони на јави и рекли му: „Уклони те монахе, какви су то својевољни, живе одвојено, нека живе заједно са вама у манастиру „.
– „А зашто вам они сметају?“
– „Они нас пале (пеку)“ – одговорили су демони. Пале, наравно не чулно, већ непрестаном Исусовом молитвом, која је пламен огњени за непријатеље. Неопходно је увек поражавати непријатеља тим оружјем и као што пас, кога ударају штапом по глави, најзад, одустаје од човека, тако и демон, паљен и бичеван Исусовом молитвом, побећи ће од нас, ако ми будемо творили ову молитву.
Творећи Исусову молитву, ми можемо да не осећамо свесна узбуђења у овоме животу, али ћемо их зато, у пуној мери, осетити у будућем животу.
Молитва Исусова се дели на три, чак на четири ступња.
Први ступањ – молитва усмена, кад ум често бежи и човек мора да улаже велики напор да би сабрао своје расејане мисли.
То је молитва са трудом, али, она даје човеку покајничко расположење.
Други ступањ је молитва умносрдачна, када су ум и срце, разум и осећања заједно; тада се молитва врши непрекидно, ма чиме да се човек бави – јео, пио, одмарао се – молитва се твори.
Трећи ступањ то је већ молитва стваралачка, која је способна да премешта горе једном речју. Такву молитву имао је, например, преподобни пустињак Марко Трачески. Код њега је, једанпут, дошао монах Сава Серапион. У разговору Марко је упитао: „Има ли код вас сада таквих молитвеника, који могу и горе премештати?“ (Мт. 17,20). Кад је он то говорио, гора-планина, на којој су они били, затресла се. Свети Марко, обраћајући се њој као живој, рекао је: „Остани мирна, ја не говорим о теби!“
На крају четврти ступањ, то је таква висока молитва, коју имају и која се даје само једном човеку у целом човечанству.
Покојни баћушка, отац Амвросије имао је умносрдачну молитву. та молитва га је постављала, понекад, изнад закона природе.
Тако, на пример, у време молитве он се одвајао од земље.
Његово келијски монаси удостојили су се да то виде. Последњих година живота баћушка је био болестан и све време је проводио полулежећи у постељи и није могао да иде у цркву. Све службе, осим литургије, свршавале су се код њега, у келији. Једанпут су вршили свеноћно бденије.
Баћушка је полулежао, један монах је стајао напред, крај иконе и читао је, а други је био позади, иза баћушке. Одједанпут, овај други види да отац Амвросије седа на кревет, затим се подиже за 10 палаца, одељује се од кревета и моли се у ваздуху. Монах се ужаснуо, али је ћутао. Када је дошао ред на њега да чита, онда је онај што је читао, стао на његово место и такође се удостојио истог виђења. Када су завршили службу и монаси пошли у своје келије, онда је један рекао другоме: – Ти си видео? – Да.
Шта си видео? – Видео сам да се Баћушка одвојио од кревета и молио се у ваздуху. – Но, значи да је то истина, а ја сам мислио да се то мени причињава. Они су хтели да питају оца Амвросија, али су одустали. Старац није волео када су говорили било шта о његовој светости. Узимао је штап, лупнуо би њиме онога, који о томе пита и рекао би: – Глуп си, глуп што грешног Амвросија о томе питаш! – и више ништа.
Извор: svetosavlje.org
Свети преподобни ВАРСОНУФИЈЕ Оптински - Пламен огњени
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву
Пламен огњени
А злобни врази вичу му одасвуд: „Уа! Нека сиђе с крста!“ Пријатељу мој у Господу! Снажи се!
Не прекраћуј велику тешку битку Поље боја никад не напуштај – Не остављај Божанствену молитву!
Један ме је питао: „Баћушка, зашто се дешава када идем у цркву, понекад у нај бољем молитвеном расположењу, али, чим дођем, одмах ме нападају све могуће помисли, често, директно ружне и ја никако не могу да их се ослободим, чак и када улазим у олтар, оне и тада преовлађују?
– То је од демона – одговарам.
– Знам да је од демона, али како демон може да продре у такво свето место какво је олтар? Мислим, да он не може да приступи таквој светињи?
– Да, али он ту делује хипнозом на огромно растојење, уливајући прљаве помисли и осећања! За прогнање тих помисли, потребно је у цркви творити Исусову молитву, наравно, не гласно, не викати да се чује по целој цркви, већ мислено.
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Код људи светих она се твори непрестано у срцу. Један подвижник Пајсије (Величковски), основао је манастир у Бесарабији, под називом Њамецки. Осим општежића, на извесном растојењу од манастира, била је постављена келија за монахе, који су се подвизавали у ћутању (у осами). Једанпут су се Пајсију јавили демони на јави и рекли му: „Уклони те монахе, какви су то својевољни, живе одвојено, нека живе заједно са вама у манастиру „.
– „А зашто вам они сметају?“
– „Они нас пале (пеку)“ – одговорили су демони. Пале, наравно не чулно, већ непрестаном Исусовом молитвом, која је пламен огњени за непријатеље. Неопходно је увек поражавати непријатеља тим оружјем и као што пас, кога ударају штапом по глави, најзад, одустаје од човека, тако и демон, паљен и бичеван Исусовом молитвом, побећи ће од нас, ако ми будемо творили ову молитву.
Творећи Исусову молитву, ми можемо да не осећамо свесна узбуђења у овоме животу, али ћемо их зато, у пуној мери, осетити у будућем животу.
Молитва Исусова се дели на три, чак на четири ступња.
Први ступањ – молитва усмена, кад ум често бежи и човек мора да улаже велики напор да би сабрао своје расејане мисли.
То је молитва са трудом, али, она даје човеку покајничко расположење.
Други ступањ је молитва умносрдачна, када су ум и срце, разум и осећања заједно; тада се молитва врши непрекидно, ма чиме да се човек бави – јео, пио, одмарао се – молитва се твори.
Трећи ступањ то је већ молитва стваралачка, која је способна да премешта горе једном речју. Такву молитву имао је, например, преподобни пустињак Марко Трачески. Код њега је, једанпут, дошао монах Сава Серапион. У разговору Марко је упитао: „Има ли код вас сада таквих молитвеника, који могу и горе премештати?“ (Мт. 17,20). Кад је он то говорио, гора-планина, на којој су они били, затресла се. Свети Марко, обраћајући се њој као живој, рекао је: „Остани мирна, ја не говорим о теби!“
На крају четврти ступањ, то је таква висока молитва, коју имају и која се даје само једном човеку у целом човечанству.
Покојни баћушка, отац Амвросије имао је умносрдачну молитву. та молитва га је постављала, понекад, изнад закона природе.
Тако, на пример, у време молитве он се одвајао од земље.
Његово келијски монаси удостојили су се да то виде. Последњих година живота баћушка је био болестан и све време је проводио полулежећи у постељи и није могао да иде у цркву. Све службе, осим литургије, свршавале су се код њега, у келији. Једанпут су вршили свеноћно бденије.
Баћушка је полулежао, један монах је стајао напред, крај иконе и читао је, а други је био позади, иза баћушке. Одједанпут, овај други види да отац Амвросије седа на кревет, затим се подиже за 10 палаца, одељује се од кревета и моли се у ваздуху. Монах се ужаснуо, али је ћутао. Када је дошао ред на њега да чита, онда је онај што је читао, стао на његово место и такође се удостојио истог виђења. Када су завршили службу и монаси пошли у своје келије, онда је један рекао другоме: – Ти си видео? – Да.
Шта си видео? – Видео сам да се Баћушка одвојио од кревета и молио се у ваздуху. – Но, значи да је то истина, а ја сам мислио да се то мени причињава. Они су хтели да питају оца Амвросија, али су одустали. Старац није волео када су говорили било шта о његовој светости. Узимао је штап, лупнуо би њиме онога, који о томе пита и рекао би: – Глуп си, глуп што грешног Амвросија о томе питаш! – и више ништа.
Извор: svetosavlje.org
