Старац ЈОСИФ Исихаста - О искушењима и духовном закону
Старац Јосиф Исихаста је свако искушење сматрао корисним, али је искушења немара и уображености називао рушилачким.
Подели чланак са другима
Могло би се рећи да је светоотачка изрека: “Дај крв да би добио дух” била стално гесло блаженопочившег Старца. Човек који је био одлучан и одважан као он није могао оставити простор за питања и сумње.
Овај изванредан спој допуњавала је његова ватрена вера, што јеувек доводило до позитивних резултата.
Одлучност и смелост представљају најизразитија обележја човекове слободе која сведоче о његовој вољи и вери у Бога, а то је једино што се тражи од разумног бића. Оне изазивају и доносе “дејствовање благодати”,
која “болесне исцељује а оскудне допуњује.” Захваљујући благодати Божијој, Старцу се ништа није чинило немогућим.
Они, међутим, који нису били способни да достигну то стање, погрешно су протумачили његове захтеве као недовољне или претеране. За све што се чинило сложено или тешко,
Старац је имао само једно питање:
“А где је Бог?” То је значило да ће Бог безусловно разрешити дати проблем. Такав став је био његово темељно начело и није се заснивао само на најдубљој вери (“сазерцатељна вера”, како је именују свети Оци),
него и на промислитељском дејствовању духовног закона, од којега је зависио васцели његов живот.
Уопштено говорећи, на основу тог закона судио је о свему што се догађало.
То се нарочито снажноиспољавало у питањима која су нас се лично тицала.
У почетку нашег живота крај Старца, било је уобичајено да га често посећујемо ради савета или поуке.
Независно од тога да ли смо му говорили о ономе што се с нама дешава или не, он нам је до најситнијих појединости објашњавао смисао онога што се догађа, почевши од резултата и прелазећи у својој
анализи на оно што је претходило сваком појединачном случају, па све до напада грешне помисли. Старац је с таквом прецизношћу одговарао на питања “одакле”, “зашто” и “колико” да смо бивали запрепашћени видевши како у њему дејствује закон Духа живота(Рим.8;2).
Једном, кад сам начинио неку грешку (шта сесве не дешава због неопитности!), дао ми је епитимијуи заповедио да корачам дугим и бесциљним путем. Знајући да Старац ништа не чини без разлога, нисам
постављао никаква питања, али ми је он сам рекао:“Ако покајању не додамо и одговарајуће трудољубље нећемо удовољити суду духовног закона, због чега бисмо могли бити изложени искушењу непознатог
порекла.”
Могло би се рећи да је духовни закон био основа и критеријум за оцењивање свих наших поступака, свих наших преокупација и проблема, како општих, тако и појединачних.
Ава Марко каже: “Истинско познање састоји се у трпљењу и патњи и у томе да за сопствену несрећу не оптужујемо друге људе.”
Осим тога, Старац нас је често подсећао на значај искушења, имајући у виду како заједничку свеукупност најразличитијих несрећа којима се сикушава целокупно човечанство, тако и ствари који се дешавају појединим
људима. Утемељивши се на духовном закону у којем се садржи смисао општег Промисла Божијег, он је непријатне догађаје посматрао као инструмент који служи нашем поправљању и називао их искушењима.
Иако је Старцу била позната корист коју доносе искушења – због чега је често понављао светоотачку изреку: “удаљи искушења и нико се неће спасти” и речи Светог писма није могуће да не дођу (Лк.7;1) – он
је брижљиво набрајао њихове узроке и поводе и учио нас да их избегавамо колико год можемо.
Средиште његовог опита садржало се у “двојакој дужности”, како ју је он називао.
С једне стране, разумно је супротстављати се узроцима и поводима искушења да би се предухитрило њихово појављивање, а са друге, уколико су се већ појавила, неопходно је да се приме с вером и надом у будућу корист коју ће искушења донети.
“Искушења која нам неочекивано дођу промислитељски нас уче трудољубљу и привлаче покајању чак и противно нашој вољи.” Осим тога, “патње које људи доживљавају су пород њихових
сопствених порока.” Наводећи ове речи, блаженопочивши Старац је цитирао учитеља духовног закона, како је називао аву Марка Подвижника.
У делатној страни живота у Христу крије се најдубља тајна. Два титанска нагона, сједињена у човеку, стварају у њему снажан и постојан расцеп, при чему сваки помамно настоји да га одвуче на своју страну и да њиме овлада.
Као покретачка снага ова два нагона појављују се две љубави, супротстављене једна другој и окренуте различитим половима: то су љубав према Богу и љубав према овом свету. Будући њихова жртва, човек није у стању да се разумно определи којем ће од њих дати предност, што га и доводи до каснијих негативних промена. Искушења су средства, разлози и поводи која помажу да се пробуде људи, заплетени у ова два нагона. Да ли искушења треба описивати?
Да их бројим, више их је него песка , каже Псалмопојац (Пс.139;18). Међутим, требало би нешто рећи о опиту Старца, који је знао да анализира искушења са изузетно истанчаним расуђивањем.
Уопштено говорећи, он је свако искушење сматрао корисним, али је искушења немара (нерада) и уображености (самопоуздања) описивао са удвостученом озбиљношћу и називао их рушилачким.
Несумњиво је да Бог све људе позива да га следе, али се не одазивају сви на Његов позив. Они пак што су се одазвали непрестано бивају изложени искушењима, чију меру одређује Он Сам, сагласно знању које им је
даровано.
Као противна страна, која смишља зло против призваних, појављује се љубав према овом свету, који у злу лежи (в.1.Јн.5;19) и она подмукло и лукаво успева да обмане неке људе. У другима пак, које није успела да обмане, покушава да посредством отвореног и нескривеног насиља угуши њихову слободну вољу.
Нерприметно гушење “промена” изазваних тим нашим злобним суседом, мора утицати на човекову првобитну добру намеру. Нашим свети Оци су добро познавали и брижљиво испитали многобројне узроке који изазивају промене.
Оне се деле на природне, тј. оне које потичу од наших потреба и које су саме по себи непорочне, и на стечене, односно изазване страстима и демонима. Међутим, без обзира на то из којег од ова два узрока происходе наше промене, суштина се у сваком случају садржи у томе да оне прете нашој доброј намери.
У том непрестаном покушају да буде одвучен на различите стране, човека стално уходе искушења. Нико од оних што пливају узбурканим морем овог живота није поштеђен борбе са искушењима.
Неопитност, незнање, немоћ, тежина телесне битке, рђава прошлост, страсти, навике и упоредо с тим ђаво – сва ова зла мењају и ометају човекову добру намеру и обесмишљавају његов циљ. Закон греха који је у удима
нашим (Рим.7;23) и због којега је мисао срца човечијега зла од малена (Пост.8;21) успорава наше добро напредовање, предодређено божанским призивом и племенитошћу наше намере.
У том случају не преостаје друго средство да се човек пробуди и да буде подстакнут да крене напред, осим патњи које се називају искушења.
ИЗВОР Књига: УЧЕЊЕ СТАРЦА ЈОСИФА СПИЛЕОТА
Старац ЈОСИФ Исихаста - О искушењима и духовном закону
Старац Јосиф Исихаста је свако искушење сматрао корисним, али је искушења немара и уображености називао рушилачким.
Могло би се рећи да је светоотачка изрека: “Дај крв да би добио дух” била стално гесло блаженопочившег Старца. Човек који је био одлучан и одважан као он није могао оставити простор за питања и сумње.
Овај изванредан спој допуњавала је његова ватрена вера, што јеувек доводило до позитивних резултата.
Одлучност и смелост представљају најизразитија обележја човекове слободе која сведоче о његовој вољи и вери у Бога, а то је једино што се тражи од разумног бића. Оне изазивају и доносе “дејствовање благодати”,
која “болесне исцељује а оскудне допуњује.” Захваљујући благодати Божијој, Старцу се ништа није чинило немогућим.
Они, међутим, који нису били способни да достигну то стање, погрешно су протумачили његове захтеве као недовољне или претеране. За све што се чинило сложено или тешко,
Старац је имао само једно питање:
“А где је Бог?” То је значило да ће Бог безусловно разрешити дати проблем. Такав став је био његово темељно начело и није се заснивао само на најдубљој вери (“сазерцатељна вера”, како је именују свети Оци),
него и на промислитељском дејствовању духовног закона, од којега је зависио васцели његов живот.
Уопштено говорећи, на основу тог закона судио је о свему што се догађало.
То се нарочито снажноиспољавало у питањима која су нас се лично тицала.
У почетку нашег живота крај Старца, било је уобичајено да га често посећујемо ради савета или поуке.
Независно од тога да ли смо му говорили о ономе што се с нама дешава или не, он нам је до најситнијих појединости објашњавао смисао онога што се догађа, почевши од резултата и прелазећи у својој
анализи на оно што је претходило сваком појединачном случају, па све до напада грешне помисли. Старац је с таквом прецизношћу одговарао на питања “одакле”, “зашто” и “колико” да смо бивали запрепашћени видевши како у њему дејствује закон Духа живота(Рим.8;2).
Једном, кад сам начинио неку грешку (шта сесве не дешава због неопитности!), дао ми је епитимијуи заповедио да корачам дугим и бесциљним путем. Знајући да Старац ништа не чини без разлога, нисам
постављао никаква питања, али ми је он сам рекао:“Ако покајању не додамо и одговарајуће трудољубље нећемо удовољити суду духовног закона, због чега бисмо могли бити изложени искушењу непознатог
порекла.”
Могло би се рећи да је духовни закон био основа и критеријум за оцењивање свих наших поступака, свих наших преокупација и проблема, како општих, тако и појединачних.
Ава Марко каже: “Истинско познање састоји се у трпљењу и патњи и у томе да за сопствену несрећу не оптужујемо друге људе.”
Осим тога, Старац нас је често подсећао на значај искушења, имајући у виду како заједничку свеукупност најразличитијих несрећа којима се сикушава целокупно човечанство, тако и ствари који се дешавају појединим
људима. Утемељивши се на духовном закону у којем се садржи смисао општег Промисла Божијег, он је непријатне догађаје посматрао као инструмент који служи нашем поправљању и називао их искушењима.
Иако је Старцу била позната корист коју доносе искушења – због чега је често понављао светоотачку изреку: “удаљи искушења и нико се неће спасти” и речи Светог писма није могуће да не дођу (Лк.7;1) – он
је брижљиво набрајао њихове узроке и поводе и учио нас да их избегавамо колико год можемо.
Средиште његовог опита садржало се у “двојакој дужности”, како ју је он називао.
С једне стране, разумно је супротстављати се узроцима и поводима искушења да би се предухитрило њихово појављивање, а са друге, уколико су се већ појавила, неопходно је да се приме с вером и надом у будућу корист коју ће искушења донети.
“Искушења која нам неочекивано дођу промислитељски нас уче трудољубљу и привлаче покајању чак и противно нашој вољи.” Осим тога, “патње које људи доживљавају су пород њихових
сопствених порока.” Наводећи ове речи, блаженопочивши Старац је цитирао учитеља духовног закона, како је називао аву Марка Подвижника.
У делатној страни живота у Христу крије се најдубља тајна. Два титанска нагона, сједињена у човеку, стварају у њему снажан и постојан расцеп, при чему сваки помамно настоји да га одвуче на своју страну и да њиме овлада.
Као покретачка снага ова два нагона појављују се две љубави, супротстављене једна другој и окренуте различитим половима: то су љубав према Богу и љубав према овом свету. Будући њихова жртва, човек није у стању да се разумно определи којем ће од њих дати предност, што га и доводи до каснијих негативних промена. Искушења су средства, разлози и поводи која помажу да се пробуде људи, заплетени у ова два нагона. Да ли искушења треба описивати?
Да их бројим, више их је него песка , каже Псалмопојац (Пс.139;18). Међутим, требало би нешто рећи о опиту Старца, који је знао да анализира искушења са изузетно истанчаним расуђивањем.
Уопштено говорећи, он је свако искушење сматрао корисним, али је искушења немара (нерада) и уображености (самопоуздања) описивао са удвостученом озбиљношћу и називао их рушилачким.
Несумњиво је да Бог све људе позива да га следе, али се не одазивају сви на Његов позив. Они пак што су се одазвали непрестано бивају изложени искушењима, чију меру одређује Он Сам, сагласно знању које им је
даровано.
Као противна страна, која смишља зло против призваних, појављује се љубав према овом свету, који у злу лежи (в.1.Јн.5;19) и она подмукло и лукаво успева да обмане неке људе. У другима пак, које није успела да обмане, покушава да посредством отвореног и нескривеног насиља угуши њихову слободну вољу.
Нерприметно гушење “промена” изазваних тим нашим злобним суседом, мора утицати на човекову првобитну добру намеру. Нашим свети Оци су добро познавали и брижљиво испитали многобројне узроке који изазивају промене.
Оне се деле на природне, тј. оне које потичу од наших потреба и које су саме по себи непорочне, и на стечене, односно изазване страстима и демонима. Међутим, без обзира на то из којег од ова два узрока происходе наше промене, суштина се у сваком случају садржи у томе да оне прете нашој доброј намери.
У том непрестаном покушају да буде одвучен на различите стране, човека стално уходе искушења. Нико од оних што пливају узбурканим морем овог живота није поштеђен борбе са искушењима.
Неопитност, незнање, немоћ, тежина телесне битке, рђава прошлост, страсти, навике и упоредо с тим ђаво – сва ова зла мењају и ометају човекову добру намеру и обесмишљавају његов циљ. Закон греха који је у удима
нашим (Рим.7;23) и због којега је мисао срца човечијега зла од малена (Пост.8;21) успорава наше добро напредовање, предодређено божанским призивом и племенитошћу наше намере.
У том случају не преостаје друго средство да се човек пробуди и да буде подстакнут да крене напред, осим патњи које се називају искушења.
ИЗВОР Књига: УЧЕЊЕ СТАРЦА ЈОСИФА СПИЛЕОТА
